fbpx

UMESTO PATETIKE: Kako sam upoznao i zavoleo Vladu Divljana

Sutra su zadušnice. Kao poslednje dve godine, od kad su mi roditelji preminuli, biću na Novom groblju. Na maloj zadušničkoj turneji, osim njih obićiću i Vladu Divljana. Sutra je godina od kad nas je napustio. Sve znam. Opšta mesta pout “vreme leti”, “preminuo je mlad” ili “zauvek će živeti njegova muzika” neće promeniti činjenicu da ga više nema. Njegovi Pavle i Stevan su stariji za godinu u kojoj nije bilo oca da im pomogne, ukaže, sasluša. Dina je takođe starija za godinu bez Vlade. Uveren kako ljudi nastavljaju da žive dok ih se sećamo, a kako Vlada nije voleo narikače, ispričaću vam priču o našem prvom susretu.

April 2005. Pozvao sam Vladu za intervju za Gloriju. U pitanju je bila rubrika “Muški razgovori”. Koncept je bio zanimljiv: forma intervjua pitanje/odgovor, uz fotografisanje ličnih stvari osobe koja gostuje. Vlada je pristao, uz molbu da intervju uradimo kad dođe u Beograd. Tako je i bilo. Našli smo se prekoputa Osme beogradske gimnazije (danas Treće) koju je pohađao. Kako nije bilo mesta u Liquidu, seli smo u Peti element. Došao sam dobro pripremljen. Osim posete arhivi Novosti, pomogli su mi i razgovori sa kolegama i Vladiniom dobrim prijateljem Zdenkom Kolarom. Našli smo se u četiri, a Peti element napustili u pola devet. Skapirali smo se. A kako i ne bi. Odrastao sam na njegovoj muzici. Kao balavac kupio Odbranu i poslednje dane, među prvima otkrio Tajni život A.P. Šandorova, oduševljavao se njegovom poznavanju Darela i Aleksandrijskog kvarteta. Pili smo jack. I to mnogo. U jednom trenutku umalo nisam pao sa stepenica koje su vodile na galeriju kafića u pokušaju da se domognem WC-a. Vlada me je pridržao uz konstataciju:”Ovo je samo dokaz istinitosti tvrdnje da muzičari i novinari najviše piju”.

Bio je iskren. Nije se štedeo. Nije pravio lažnu zvezdu od sebe. Potvrdio mi je in vivo tezu Ljube Tadića da “što su veći to im je sujeta manja”.

Otkrio mi je kako se oslobodio vojske, kako je upoznao suprugu Dinu u avionu u trenutku kad je mislio da nikada neće naći ženu svog života, kako je bio u šemi sa Alkom Vuicom, kako su Šaper i posebno Krstić bili nefer prema njemu.

Intervju je bio dobar, rekli su drugi. Odjeknuo je. Te nedelje kad se pojavio pred čitaocima bio je jedna od glavnih tema. Burno su reagovali i oni koji su tada bili bliski centrima političke moći a koji su spomenuti u tekstu. Ubrzo su došli neradni dani zbog Prvog maja. Dok sam pekao roštilj u dvorištu, zazvonio mi je telefon. Bio je to Vlada iz Beča. “Preterali smo malo. Nisi trebao da staviš ono za moje bivše prijatelje iz Idola. Krstić je sad vlast, savetnik je. Ionako je prijavio da je autor skoro svih pesama Idola. Zamisli šta će sad uraditi”. Razgovor je trajao pola sata. Čuli smo se i sutradan. I onda za nedelju dana, pa za dve i tako do 2015.

Družili smo se svaki put kad je bio u Beogradu. I svaki naš susret je bio praznik za mene. Njegov duboki glas, pametno promipšljene i pravilno izgovorene rečenice svrstale su ga u onu grupu ljudi koja se netremice sluša. Lepo je bilo pričati s njim, učiti, a još lepše razgovarti. Znao je da sasluša, da pokaže intersovanje. Među prvima mi je čestitao kad mi se rodila Sofija. I danas mi u Viber imeniku stoji Vladina slika pored njegovog srpskog i austrijskog broja.

Vidimo se sutra, druže moj.

Boris Jakić

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.