RODITELJ ROKENROLA: Ko je zapravo bio Džordž Martin

Proveo sam sate nad ovom pesmom u studiju, a ti si došao, i za pet minuta napravio verziju koja je pet puta bolja od moje”, rekao je razrogačenih očiju i otvorenih usta Brian Wilson, (mama i tata sastava Beach Boys) slusajući kako studijski producent George Martin od osmokanalnog snimka pesme God Only Knows kao od šale pravi nešto što samo Bog može da shvati i nadmaši.

Razgovor dvojice genija, dešava se 1997. godine u Los Anđelesu, gradu anđela i dobrih muzičkih studija, kroz koji se George Martin provezao u “kadilak” kabrioletu, ležerno upravljajući automobilom i usput pričajući u kameru o tome zašto voli LA, kao da mu je upravo prošao 25. a ne 71. rođendan.

I možda je dobri stari Brian samo želeo da bude ljubazan i da uzvrati poštovanje koje mu je ukazao George Martin tvrdnjom da je Good Vibrations jedna od najboljih pesama svih vremena, ali svejedno, rekao je istinu o čoveku koji je postavljao temelje nove muzike iako ne pripada generaciji koja je šezdesetih menjala svet.

Ovaj pravi engleski džentlmen starog kova, nije postao poznat po saradnji sa Beach Boysima, već sa jedinim još većim svetskim sastavom prošlog milenijuma – Beatlesima, uz koje je i sam porastao i od perspektivnog studijskog pacova, postao – legenda.

Kad god bismo bili u nekom kreativnom škripcu, zaglavljeni i bez novih ideja, otišli bi kod Georga i pitali ga 'a šta sad'”, priznao je Paul McCartney. “I on je uvek imao neki dobar predlog”.

Ništa nije slagao. Kada ih je prvi put video i čuo, davne 1962. godine, George Martin se prema Beatlesima nije ponašao kao veliki mag prema mlađanim seljanima, iako je na to možda donekle i imao pravo. Oni su došli u veliki grad da snime ploču, bez iskustva, sa blesavim imenom i frizurama, nakon što su ih odbili gotovo svi koji su ih mogli odbiti, a on je bio poznati i priznati producent, čija je reč mogla da otvori (verovatno i zatvori) mnoga važna vrata.

Odbili su njegov predlog da promene ime. Odbili su da za prvi singl snime tuđu pesmu. Odbili su da svoju pesmu “razmene” za nešto što je George Martin ispravno ocenio kao budući veliki hit (How do you do it). Snimili su svoju Love me do i umesto do prvog stigli do 17. mesta na top-listama…

George nije bio ohol. Nije se prema talentovanim klincima ponašao kao prema robovima koji moraju da slušaju i ćute, gotovo od prvog dana ih je prihvatio kao ravnopravne naučivši od njih da čovek često nije u pravu čak i onda kada zapravo jeste. I vrlo brzo nakon onih neprihvaćenih dao im je novi koristan savet: “Ubrzajte dvostruko tu pesmu (Please, please me) i imaćemo hit!” O, da to je bio njihov prvi broj jedan.

Naravno, kasnije je postao Marica za sve čupavcima iz Liverpula: ako ne znaš šta ćeš, pitaš Martina, ne umeš nešto da odsviraš, zamoliš Martina, dvoumiš se između dve verzije, kažes Martinu da ih spoji u jednu…

Martin je dodao gudački kvartet u Yesterday, Martin je osmislio jezive violine u sablasnoj Eleanor Rigby, Martin je svirao klavir u In my Life, izmislio efektan zavrsetak Day in the Life, spojio brzi i spori deo Strawberry Fields Forever u razumnu celinu…

Sve to dovelo je do priče da je George M. zapravo peti član grupe, peti Beatle, što povremeno nije imalo pozitivnu konotaciju, štampi je naprosto bilo potrebno da provocira mlade Liverpudlijance, da proturi neku priču iz koje bi se moglo zaključiti da iza velikog uspeha zapravo stoji neko drugi, neko ko povlači konce iza scene.

(U vezi sa Beatlesima postoje samo dve jos tupavije price, obe izuzetno popularne u Srbiji, da je Paul poginuo 1965. i da je John Lennon bio homoseksualac). A upravo se Lennon primio na takve provokacije. Iznerviran što se priča povlači i nakon raspada Beatlesa, kada bi čak i prosečan naprednjak razumeo o čemu se radi, Lennon je na pitane o ulozi Georga Martina uzvratio pomalo nepristojnim pitanjem: “A izvinite, gde smo sada mi bez njega, a gde je sada on bez nas?”.

Potcenjivanje Martinovog postBeatles rada, možda je u nekom trenutku i imalo smisla, ali bolje bi bilo da se sa podvlačenjem crte sačekalo da prođe još neko vreme, u tri decenije nakon Beatlesa, George je, ispostaviće se, radio sa “nikogovićima” kao što su Eltona John, America, Cheap Trick, Ultravox, Jeff Beck, Wings, Michael Jackson…

Uostalom drugi najprodavaniji singl svih vremena, Candle in the Wind, producirao je upravo on. Kada su ga svojevremeno pitali sta najviše voli u svom poslu, Martin je u jednoj rečenici otkrio zašto su Beatles i on bili tako dobar i kreativan spoj: “Uvek sam želeo nesto novo, nešto što niko nije uradio, nešto što se bolje slaže s muzikom od onoga što vam prvo padne na pamet”. A koliki je zapravo bio njegov uticaj na modernu muziku, otkriva nam njegov mlađi kolega Tony Visconti, poznat po radu sa David-om Bowie-jem, Morrissey: “Dečaci obično žele da budu rok zvezde, da se popnu na pozornicu, da devojke vrište za njima, da voze brza kola. A ja sam samo zeleo da budem George Martin.”

Nenametljiv ali nezaobilazan Martin je rodonačelnik studijskog razmišljanja “a što to ne bi moglo ovako”, i to u teškom vremenu kada nije bilo moćnih kompjutera, 256 kanala i digitalnog blagostanja. Neka od njegovih remek-dela nisu čak ni miksovana stereo, jer većina kupaca ploča početkom šezdesetih nije imala ništa drugo do mono gramofona.

To je ono romantično doba kada su se vokali nasnimavali “jedan preko drugog”, kada se dešavalo da na istom kanalu magnetofona morate da imate gotovo čitav bend, pa studijskom snimanje velikim delom izgleda kao snimanje “uživo”.

Sam George Marin nije bio od onih koji bi zbog “dobrih, starih vremena” proklinjao napredak nauke i tehnike. Čak i kao osamdesetogodišnjak proveo je sa svojim naslednikom, sinom Giles-om, dane i dane u studiju pokusavajući da uradi “nemoguće” da prastare Beatles trokanalno i cčtvorokanalno snimljene originale modernizuje za novo home theatar 5.1 doba. Kao i sve drugo, učinio je to maestralno (svedok je svojevrsni kompilacijski album Love iz 2006), a verovatno najveći izazov predstavljao je rad na video igrici “Rock Band Beatles”2009, koji je zamišljen kao važan korak u kompletnoj digitalizaciji opusa najveće grupe na svetu. Glavni deo posla je završen, mono i stereo remasteri su objavljeni u blistavom izdanju, ali surround sound petokanalne verzije nisu ugledale svetlo dana do momenta Martinove smrti 9. marta 2016. Sada je na njegovom sinu Giles-u da završi započeto, da učini i taj poslednji korak zbog kojeg ce Brian Wilson, barem jos jednom, ostati otvorenih usta i razrogačenih ociju.

Miroslav Mikuljanac

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.