Teodora Bojović

Ona je Novosađanka, koja već duže vreme živi u Beogradu. Prevashodno muzičar, ali se bavila i poslom voditelja. Nastupala je samostalno, pre nekoliko godina na Beoviziji, sa bendom ''Nightshift'', a sada ima svoj bend – ''Teodora''. Njihov album možete preslušati, i ''skinuti'' na portalu Nadlanu.com

Teodora Bojović ili samo Teodora?
T: Definitivno Teodora Bojović, pošto je to moje lično i personalno ime i prezime, ali ono što je ostalo nedorečeno, a bitno je kada je moja muzika u pitanju, jeste da je bend – ''Teodora''.

Kada je to ''ja'' postalo ''mi''?
T: Mi je postalo negde pre Beovizije na kojoj smo zajedno nastupali, mislim da je to bila 2004. ili 2005, tada smo se okupili, počeli da radimo zajedno, naravno sa idejom da ćemo skockati ceo album, ali u tom trenutku je Beovizija bila neposredni povod da izbacimo singl ''Ti si kriv'', s kojim smo nastupili... tada smo postali ''mi''. Album je ugledao svetlost dana 15. decembra prošle godine, kada smo ga postavili na Nadlanu.com.

Za koga ste izdali album?
T: Ni za koga nismo izdali. Napravili smo jednu posve novu stvar na ovim prostorima, i ljudima koji vole našu muziku, ili koji žele da je upoznaju, smo na portal www.Nadlanu.com stavili čitav album, jedanaest numera, na besplatni download, zato što je naša ideja prvenstveno bila da dođemo do što većeg broja slušalaca, u što kraćem periodu. To je, između ostalog, najbrži put do onih ljudi koji nas slušaju, do te generacije kojima je internet jedna sasvim uobičajena stvar, sve informacije koje žele oni upravo pronalaze na internetu. U tom smislu je portal Nadlanu.com bio idealno mesto, zbog fluktuacije mladih ljudi koji dnevno posećuju ovaj sajt i naravno naše želje da im poklonimo ovaj album.

To je vrlo interesantno, nisam čula da je neko uradio tako nešto. Obično se izbaci nekoliko singlova koji su ''udica'' za ostatak albuma, koji mora da se kupi...
T: Mi smo sasvim namerno i sasvim svesno stavili čitav album na download, prvo zbog toga što su, ono što nam se nudilo u izdavačkim kućama, vrlo mali tiraži, i mi smo jednostavno želeli da na svirkama, u trenutku kada smo u direktnom kontaktu s publikom, ljudi znaju te pesme, da skaču sa nama, da pevaju sa nama, a ne da zavisimo od toga da li će uopšte distribucija te i te izdavačke kuće doći do određenog mesta, da li će uopšte biti albuma u prodaji... Užasno nam je bilo važno da se sve te pesme čuju, pogotovu što je to zaista dosta različito od onoga što sam ja radila pre toga. Zaista sa ponosom ističem da smo ''kliknuli'' i pronašli neki sound koji je naš. Ne mislim da smo izmislili toplu vodu, ali smo užasno ponosni na zvuk koji nije išao na varijantu ''sad mi svi slušamo nešto pa će to da bude kao to nešto'', naprotiv, napravili smo neki nama sopstven zvuk.

Na šta najviše liči taj zvuk, za one koji još uvek nisu ''skinuli'' pesme sa našeg portala?
T: To je neki pop-rock... Definitivno čvršći pop. Malo ima nekog mog senzibiliteta, jer ja pesme pišem za klavirom, što povlači određenu vrstu harmonije, melodike... a onda tu nastupa ekipa koja zapraši... doduše, ne onako kako je prašio ''Nightshift'' kad smo odsvirali pesmu ''Daj mi snage'' na Beoviziji, ali definitivno ima odličnog gitarskog zvuka, moj gitarista Vlada je stvarno majstor svog zanata.

Nekima je bilo iznenađenje to što osoba tvog senzibiliteta nastupa sa grupom kao što je ''Nightshift''. Otkud taj spoj? Ili ti imaš malo više tog njihovog senzibiliteta? (old_image)
T: Upravo je to u pitanju! Kako godine prolaze, ako imaš sreće, onda otkrivaš razne aspekte svoje ličnosti. Moje muzičko školovanje je vrlo klasično - s klavira ja završih na muzikologiji! Vrsta muzike koju sam proučavala i kojom sam se bavila godinama jeste klasika. S druge strane, klavir je moj matični instrument, i trebalo je vremena da upoznam muzičare tog senzibiliteta, da shvatim da je to upravo nešto što sam želela i što mi je falilo. A desilo se, naravno, sasvim slučajno. U tom trenutku sam ja snimala svoj prvi album, producent mi je bio Mirko Vukomanović, koji je radio i s njima... Ja sam uz klavir otpevala ''Daj mi snage'', mi smo to njima dali. Posle jedno dve nedelje sam se otisnula ''preko bare'' i došla u Zemun, u tajno skrovište grupe ''Nightshift''. Milan me poseo i rekao je: ''Nadam se da će ti se ovo dopasti... mi smo to malo promenili...''. I onda kreće ''dž-dž-dž!'' (smeh) Ali uprkos svemu, to se meni strašno dopalo! To je definitivno bilo van stilskog dometa muzike koju sam ja do tad izvodila, ali definitivno me ubolo direktno, introvenozno! A i , činjenica je da je stvar takva, simbolično se zove ''Daj mi snage'', i prosto je odjeknula, baš kao što sam i želela.

Pomenuli smo Beoviziju, ti si... koliko puta učestvovala?
T: Na prvoj Beoviziji koja se desila na našim prostorima sam bila druga, nastupila sam samostalno. Na drugoj sam pevala sa grupom ''Nightshift'', a na trećoj sa svojim bendom i sa numerom ''Ti si kriv''.

Šta misliš o pesmama i izvođačima koji se ove godine spremaju za Beoviziju?
T: Ovih dana sam dosta radila tako da nisam stigla da pogledam ko su izvođači i kakva je muzika u pitanju...

Ima tu i ''narodnjaka''...
T: Toga je bilo i prošle godine, to je tendencija koja se samo nastavlja...

Šta misliš o toj tendenciji?
T: Štos je u tome što mi stvarno ozbiljno brkamo babe i žabe. Ozbiljno urnišemo muziku koja po difoltu može da bude neki mainstream. Nisam ja presrećna festivalskom muzikom, naročito ne muzikom koja se izvodi na Evroviziji, ali definitivno mislim da mora da postoji mainstream u zemlji, mora da postoji mesto gde će da se zaista svira muzika koja je, po svojoj nekoj definiciji – zabavna, pop.

Ipak su ti drugi izvođači zastupljeniji u medijima, njihove izdavačke kuće ih mnogo više forsiraju. Da li je to do izdavačkih kuća, ili do samih izvođača?
T: To je jedan zatvoren krug gde ne možeš da pokažeš prstom na izdavača, zato što, kao prvo, izdavačka kuća mora da ima svoj interes. Tu mora prvo da postoji određeni tiraž. Da se ne sećamo nekih ranijih vremena, koliki su bili tiraži, a koliki su sada. Kad odeš u izdavačku kuću, oni ti kažu da je prosečan tiraž dve hiljade! Ako počnemo od priče o autorskim pravima, o pirateriji, sve je to tu namešteno kako treba. S jedne strane izvođači ne mogu da žive od muzike koju napišu, zato što ne dobijaju tantijeme. S druge strane, kad objaviš album i on se nađe u prodavnici za 350-500 dinara, ti to na Bulevaru nađeš za pola sata za 100 dinara! Tu je i treća stavka, gde smo, nažalost svedoci toga da muzička izdavačka kuća ili treba da ima dovoljno novca da se reklamira na svim udarnim medijima, ili treba da bude kao što je to nekad bilo, da je ''PGP'' imao RTS, da je ''BK Sound'' imao BK Televiziju a ''City'' je imao Pink, pa, eto ti radosti – onda se vrtiš na toj nekoj matičnoj kući. A sad su stvari još gore nego 2001. godine kad sam ja objavila prvi album. Prvo – manji je broj izdavačkih kuća. Ja sam svoj prvi album objavila za ''BK Sound'' i ako ništa drugo, znala sam da će se spot sigurno vrteti na BK, vrteo se i na RTS-u... Sad se malo medijska slika izmenila. Imamo MTS, koji prerasta u jednu sve ozbiljniju muzičku televiziju, postoji Balkanmedia, gde stvarno možeš da čuješ muziku sa cele teritorije. Prvo se pojavila MTV Adria, ali čini mi se da se njihov koncept malo udaljio od onoga što smo mi zapravo ovde želeli da čujemo, i ima premalo muzike sa ovog prostora, i možda je to razlog što se to nije baš primilo i rejtinzi nisu adekvatni. Ali sad smo u situaciji da imamo jedno izdanje koje je ničije, a i svačije, pošto je na internetu...

(old_image)Vaše je...
T: Naše je, a nadam se da je i onih koji kad dođu na Nadlanu.com, imaju mogućnost da preslušaju, da download-uju samo one pesme koje im se svide, ili čitav album, kako god im odgovara, a onda je na nama da se družimo sa tim televizijama i da se naši spotovi vrte.

Dolazimo do onih kojima je to namenjeno. Publika, a i većina izvođača, žive za to da to što su uradili predstave uživo. To je verovatno i najdregocenije u celoj priči, jer direktan kontakt sa publikom je nešto što je neponovljivo i vrlo bitno...
T: To i jeste suština cele priče. To je kao da igraš predstavu pred praznim teatrom. Puštanje muzike sa razglasa jeste jedna stvar, elektronska muzika i DJ-evi su opet potpuno druga kultura, to je druga priča. Ali ovo što mi radimo je muzika koja kako zvuči na CD-u, tako zvuči kad je mi sviramo.

Gde je svirate?
T: Upravo smo sada u akciji komunikacije sa klubovima, pokušavamo da vidimo šta je još ostalo živo u Srbiji od klubova, da usaglasimo termine, i da krenemo. Ima klubova, samo treba pronaći to otvoreno mesto za prozor koji se zove autorska muzika. Zaista ne treba da pričamo o tome šta sad znači imati bend u nekom prostoru i šta od muzike svira taj neki bend, koji to gazda hoće da plati taj bend koji svira sve od tzv zabavnjaka do narodnjaka,... treba pronaći ta mesta gde ljudi hoće da te ugoste, da kažu ''ok, dođite i svirajte svoju muziku.''
Između ostalog, informacije o tome gde i kada sviramo, ljudi mogu da pronađu na našem sajtu www.teodoramusic.co.yu, koji je i linkovan sa portalom Nadlanu.com, a mi ćemo se naravno potruditi da toga bude i u sredstvima javnog informisanja, da ljudi koji hoće da nas čuju, da znaju gde smo.

U javnosti si se pojavljivala i kao voditelj. Kako je došlo do toga, hoće li biti opet nečeg sličnog u tvom životu?
T: Voditeljstvo je više bilo splet nekih životnih okolnosti, jer ja od šeste godine sviram, i muzika je moj život. Spletom okolnosti ja sam počela da se bavim i voditeljskim poslom...

Da li ti se dopalo?
T: Dopalo mi se, jer, retka je prilika da u toliko kratkom vremenskom periodu možeš da upoznaš toliko interesantnih i impresivnih ljudi. Ja se nisam bavila ni politikom ni informativom, imala sam sreće da upoznajem neverovatno zanimljive pisce, glumce, reditelje, muzičare... i zaista sam do njih dolazila brže i lakše. Bilo je zaista sjajnih koncerata u Sava Centru, bilo je vrhunskih stranih izvođača do kojih ne bih mogla da dođem da sam rekla ''Dobar dan, znate, ja sam studentkinja tog i tog fakulteta, što bih ja volela nešto da vas pitam!'' (smeh). Definitivno je to imalo svojih prednosti. Ali mi u jednom trenutku prosto nije bilo dovoljno. Ja radio mnogo više volim od televizije, moji počeci su bili na radiju. Kada se ta televizija pretvorila u radio koji se slika, a nije imao tu atmosferu, nije imao tu dušu, nije imao tu poruku, kao što ima radio, onda sam ja prestala to da radim, jer sam shvatila da to nema nikakve svrhe. Radila bih ja sada taj posao, ali znam da ljudima treba pružiti nešto što ne mogu svuda da vide i da čuju. Treba im pružiti nešto drugo, novo, neki kvalitet više. Svi mi imamo kod kuće 50, 60, 70 kanala... mora da se pruži neki kvalitet više, da bi to bio meni izazov, s jedne strane, a s druge strane da bi to te ljude uopšte zadržalo pored televizora.

Hoćemo da predstavimo i ljude koji rade s tobom? (old_image)
T: Svakako, da nije njih ne bi bilo ni ovog zvuka koji smo zajedno sklopili. Ekipa je novosadska, pošto sam ja Novosađanka, onda sam tražila načina kako da maksimalno sebi zakomplikujem život, pa sam našla bend u Novom Sadu (smeh)! Na prvom mestu je tu gitarista Vlada Guzina, tonac i producent. Nismo imali producenta sa strane, muziku smo sami aranžirali, sami stvarali i miksali, i beskrajno u tom procesu uživali. Tu je Sava Botić koji svira klavijature, i pevao nešto od pratećih vokala, ali prevashodno je svojom izuzetnom muzikalnošću, i mladošću, pošto je mlađi od svih nas, doprineo određenom kvalitetu zvuka. Siniša Lučić – bubnjevi, i Neša Vojinović – bas. To su četvorica ljudi koji se sada predstavljaju kao Teodora 2, 3, 4 i 5 (smeh)! Činjenica da se zovemo ''Teodora'' je više bio čin nemoći da smislimo bilo šta što nije bilo potpuno idiotski! Naši pokušaji da smislimo ime za bend još u trenutku kada smo se pojavili na Beoviziji, je imalo takve nesuvisle predloge da smo rešili da se zovemo ovako. U suštini, mnogo je manje bitno kako se zovemo, bitno je ono šta je ono što smo mi hteli tom muzikom da kažemo, a smatram da vredi slušati domaću muziku. Znam puno ljudi koji mi kažu da uopšte ne slušaju domaću muziku, i koje ona uopšte ne interesuje.

Ima li domaćih izvođača koji trenutno rade, a da voliš da i čuješ i smatraš ih kvalitetnim?
T: Volim da čujem Van Gogh, volim da ih slušam uživo, i pozdravljam taj entuzijazam, tu upornost, samo da pogledamo koliko dugo ta karijera traje, to je stvarno za skidanje kape. Sa ljubavlju pratim ono što radi Negativ, Nightshift sam imala sreću i da upoznam i da radim sa njima, i zaista se radujem njihovom albumu koji treba da izađe. I Neverne Bebe su negde ostale žive i zdrave, premda sviraju i tuđ repertoar, ali to je po mom mišljenju neka uslovnost tržišta, i bez obzira na to njihovi singlovi su dovoljno profesionalno urađeni i interesantni, da bih glasala i za njih. Ima muzike. Verujem da po garažama ima još više muzike.

Samo ih treba progurati u javnost...
T: Na RTS-u je svojevremeno postojala emisija koja se zvala ''Garaža'', koja je ukinuta, nažalost. Tu je zaista svašta nešto od bendova moglo da se čuje. I neki klinci koji su upravo izleteli iz garaža, a i neki ljudi koji , poput Wroom-a, prave muziku, i više sviraju po Sloveniji, Hrvatskoj nego kod nas. U meni se razvila neka tvrdoglavost, da istrajem u ovome. Znam da je gadno, i znam da je teško, i znam da bilo gde drugde da živimo, mogli bi bar pristojno da živimo, ne bi morali da se koprcamo i da objašnjavamo ''znate, mi sviramo autorsku muziku, pa ako bi bili tako ljubazni da nas pustite da sviramo!'' Ali nisam uopšte u fazonu bilo kakvog kompromisa, nego, onim ljudima koji to hoće da čuju, mi ćemo da sviramo.

Za kraj, imaš li neku poruku za one koji će pročitati ovaj intervju, pre svega onima koji se bave muzikom, a i ostalima?
T: Između ostalog, i mladima koji se bave muzikom, ali i mladima koji imaju tu nesreću da su talentovani, potencjalni glumci, reditelji, pisci... poruka je da se apsolutno ne obaziru i ne popuštaju. Jedina ispravna stvar je pratiti svoj talenat. I koliko god ponekad bili nesigurni i slabi, i pali i duhom i telom, čovek treba samo da se zapita ''šta je ono bez čega ne bih mogao u životu?'' Ja sam iskreno sebi odgovorila da ja bez muzike ne bih mogla. Čini mi se da oni koji to kažu za pisanje, za rad na sceni, da zaista treba da ispratetaj glas u sebi, da budu tvrdoglavi. Jer znam puno ljudi koji su se odrekli svojih talenata, i dosta su nesrećni, onako istinski. Pošto pretpostavljam da su mladi ljudi ti kojima najviše pričamo, onda mislim da treba izgurati, i koliko god se ovo društvo u ovom trenutku činilo ispravnim samo ako imaš dovoljno love, ako ti roditelji za 18-ti rođendan poklone silikonske grudi ili u najmanju ruku ti napumpaju usne, to definitivno nije pravi put.