fbpx

VRIŠTALA SAM OD BOLA: Nije hteo da prestane

Najteže je živeti ambicije svojih roditelja. To sam osetila na svojoj koži. Osećam i danas. Otac mi je profesor fizičkog vaspitanja u srednjoj školi u Šapcu. Želeo je da upišem i završim Fakultet za fizičku kulturu. Moje želje nisu bile bitne. Toliko je navaljivao da mi je postalo prirodno da radim ono što me zapravo ne zanima. Kako sam jedinica, od mene je uvek očekivao vrhunske rezultate u školi, u jezicima, na folkloru. Vodio me je na utakmice, pričao sa mnom i tehnici, taktici, fizičkoj pripremi kao da mene to intersuje. Kad bi se sredila za grad, obukla kratku suknju ili haljinu, mrštio se.

Mislila sam da ću danuti dušom kad odem u Beograd na studije. Jedva sam čekala da odem i ne budem pod njegovimstrogim režimom. Ali on me uvek sačeka kad dođem na raspust ili vikend. Dođem na dva dana da se vidim s mamom i njim, kao i drugarima iz srednje, a on mi napravi vojnički raspored. Ustajanje u pola šest, trčanje 10 kilometara i teške vežbe. On ih naziva vežbice.

Isto je uradio pre dva vikenda. Od upala se još oporavljam. Napalio se na kros fit i maltretirao me je sat i po da vežbam. Posle pola sata vrištala sam od bola, ali to njega nije intersovalo. Nije hteo da prestane. Govorio mi je da sam slabić, da nikada neće biti čovek od mene. Izdržala sam i sad jedva hodam. Dečko mi savetuje da ga ignorišem, da ne ispunjavam više njegove snove o velikoj sportskoj karijeri i da u junu-julu upišem ono što me stvarno zanima - arhitekturu.

DUD

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.