KRVI I IGARA: Kako smo postali zavisni od crne hronike
U poslednjih nekoliko meseci napustili su nas mnogi ljudi iz javnog života. Iako se gubici ne mogu porediti, nismo za sve bili podjednako zainteresovani. Oplakali smo sve smrti ali su nas više zanimale mlade žrtve stradale pod tragičnim okolonostima. Upravo to je bio povod za razgovor sa psihijatrom i psihoterapeutom dr Zoranom Ilićem.
- Živimo u vreme kada se svaka vest dovede do ekstrema. Sve ispod senzacionalizma je neprimetno. Sve veća doza droge je potrebna. I sve češće. Čak i oni koji ne gledaju TV i čitaju novine uspevaju da socijalnim mrežama saznaju loše vesti munjevito. Na jednu dobru dolazi 17 loših vesti. -
Zašto se toliko čitaju vesti koje se tiču nesrećnih slučajeva, ubistava?
Izgleda da smo skloniji lošem nego dobrom. Ako smo na vrhu planine i vidimo na snežnoj stazi veliko drvo, kada krenemo da se spuštamo na skijama i fokusiramo se na drvo – za njega ćemo se i zalepiti. Treba se fokusirati na stazu. Ako nam se servira u medijima mnoštvo katastrofa, to nam skreće pažnju. Neuronauke su pokazale, svako bavljenje lošim problemima učvršćuje loše veze u mozgu, dok svako bavljenje pozitivnim - ciljevima i rešenjima, stvara nove veze u mozgu.
Da li su samo ljudi u Srbiji zavisni od hronike ili je to u ljudskoj prirodi?
Oko pasa je postavljena električna ograda, dok se sa druge strane ograde nalazilo meso. Svaki put kada bi pokušali da pređu ogradu, psi bi dobili blagi strujni udar. Posle nekoliko udara „naučili su da budu bespomoćni“ . Skapavali su od gladi ali ogradu nisu preskakali iako struje nije bilo.
Možda je to u Srbiji malo izraženije. Imali smo mnogo godina ratnih muka a kako nema više ratnih izveštavanja, vraćamo se u prošlost „da se ne zaboravi“. Što je geografski bliža vest, jača je. Onda će se priča pratiti u nastavicima, dokle god postoji interesovanje do nove loše, ili još gore vesti. Evolutivno mozak je istreniran da nas odbrani u situacijama opasnosti. Kada nema lava ili tigra, tu je klimatska katastrofa. Bar tri puta su nas ove godine upozoravali na neizdržive hladnoće. Sada nam slede nezapamćene vrućine. Sakupljači postaju lovci na novo i dramatično - mora se odmah uklopiti u realnost da bi se preživelo. Reč je i o mogućem fenomenu „naučene bespomoćnosti“- navici na loše.
Da li i koliko društvene mreže utiču na stvaranje zavisnoti bilo koje vrste pa i od hronike?
Mi se nesvesno upoređujemo sa drugima i ostajemo superiorni - „hvala bogu- živi smo, vidiš- može i gore“.
U životu je svaka radoznalost povezana sa izvesnom dozom straha. Na Fejsbuku se u sigurnim uslovima stalno otkriva nešto novo i zanimljivo. Svaki put iz centra za nagradu u mozgu se luči jedan paketić dopamina neurotransimtera. U uslovima užasa i svakodnevnog stresa ljudi se lako navuku na ovu prijatnost. Tako, imamo na jednoj strani neprijatan život pun crnih vesti i prijatan koji je pod našom kontrolom. Nažalost, ovo je često nedovoljno da bismo bili bar malo srećniji, negativno preovlađuje. Kao što kaže Gotman koji se bavio brakom, stvari postaju alarmantne kad odnos bude 5 prema 1 loših u odnosu na dobre stvari.
Kakav uticaj takve vesti imaju na naš organizam?
Hroničan stres ili stanje stalne mobilnosti i iščekivanja opasnosti proizvodi porast hormona stres, pre svega kortizola koji utiče na sve funkcije u organizmu. Isrpljuje se pankreas, dolazi do ubrzanog starenja. Pod stresom opada imunitet pa se lakše razboljevamo. Takođe, takve vesti nas navode na donošenje pogrešnih odluka. Negativne misli i pesimizam vode u stagnaciju i tako nema napretka. Važno je promeniti obrazac razmišljanja.
Šta omogućavaju takve destruktivne vesti?
Imaju lažnu funkciju signala opasnosti. Mogu biti manipulacija jer skreću pažnju sa prioritetnih stvari. Slično reality programima. Danas se spinuje sve i na taj način pravi aikido istine. Danas sam video fotografiju koja objašnjava kako se mediji danas ponašanju. Na fotografiji je zmija koja u ustima drži ribu a naslov je: „Hrabra zmija spasila ribu od utapanja“. To postaje nova istina.
Marija Milenković