OTVORENO PISMO DŽENIFER ANISTON: Žene su kompletne i ako nemaju decu

“Dozvolite mi da vam za početak kažem da nikad ranije nisam reagovala na tračeve. Ne volim na taj način da dajem energiju biznisu koji se bazira na lažima, ali sam želela da učestvujem u većem razgovoru koji je već počeo i treba da se nastavi. Pošto nisam na društvenim mrežama odlučila sam da svoje misli prenesem ovako pisanim putem.

Čisto da se zna, nisam trudna. Ali mi je dosta. Dosta mi je svakodnevnog nadzora i pričanja o mom telu koje se krije iza “novinarstva”, “prvog amandmana” i “vesti o poznatima”.

Mog muža i mene svakodnevno maltretiraju na desetine agresivnih fotografa koji stoje ispred naše kuće i spremni su da urade gotovo sve kako bi dobili bilo kakvu fotografiju, čak i ako to znači da će ugroziti nas ili nesrećne pešake koji se slučano nađu u blizini. Ali, izuzimajući aspekt javne bezbednosti, želim da se fokusiram na širu sliku o tome šta ovaj suludi tabloidni ritual predstavlja za sve nas.

Ako sam ja neka vrsta simbola za neke ljude, onda očigledno predstavljam primer objektiva kroz koji svi, kao društvo, gledamo na naše majke, ćerke, sestre, žene, drugarice i koleginice. Svođenje žena na objekte i stalno nadgledanje kroz koje prolaze je apsurdno i uznemirujuće. Način na koji mene prestavljaju u medijima je jednostavno odraz toga kako gledamo i predstaljamo žene generalno – poredimo ih sa nekim izvitoperenim standardima lepote. Ponekad kulturološkim standardima treba samo nova perspektiva kako bismo ih videli onakve kakvi zaista jesu – kolektivno prihvatanje… podsvesno pristajanje. Ali, mi biramo na šta ćemo pristati. Male devojčice širom sveta upijaju ono što smo mi već prihvatili, pasivno ili ne. I sve to počinje veoma rano. Šalje im se poruka da nisu lepe ako nisu jako mršave, da nisu vredne naše pažnje ako ne izgledaju kao modeli ili kao glumice na naslovnim stranama magazina – i to je nešto na šta svi svesno pristajemo.

To devojčice posle sa sobom nose i kada odrastu. Koristimo “vesti” o poznatima da nastavimo se dehumanizacijom žena, fokusirajući se samo na fizički izgled, a to je nešto što je tabloidima postalo poput sporta. Da li je trudna? Da li previše jede? Da li se zapustila? Da li joj je brak u krizi zato što je kamera zabeležila neke “nesavršenosti”?

Ranije sam govorila sebi da su tabloidi poput stripova i da ne treba da ih shvatam ozbiljno, već da je to jednostavno sapunica koju ljudi prate kad im je potrebna zabava. Ali ne mogu to više sebi da govorim jer je istina da je uhođenje i objektifikacija koju proživljavamo već decenijama uticala na izopačenost toga kako računamo koliko je žena vredna.

Prošlog meseca sam posebno shvatila koliko ženu definišemo na osnovu njenog bračnog ili roditeljskog statusa. Sama činjenica da mediji trenuto troše velike količine resurska kako bi otkrili da li sam ja trudna (po milioniti put, ali ko još broji) govori u prilog tome da ženu smatramo na neki način nekompletnom, neuspešnom ili nesrećnost ako nije udata ili nema dete. Umesto o velikim stvarima, kao što su masovna ubistva, veliki požari, velike odluke Vrhovnog suda, predstojeći izbri i druge bitne teme, tabloidi se koncentrišu na ovo.

Evo šta hoću da kažem: potpuni smo sa ili bez partnera, sa ili bez deteta. Možemo sami da donosimo odluke šta je to nama lepo na našim telima. To je naša i samo naša odluka. Hajde da donesemo tu odluku za sebe i za sve devojčice koje se ugledaju na nas širom sveta. Hajde da donesemo tu odluku svesno, izvan tabloidne buke. Ne moramo da budemo udate ili da postanemo majke da bismo bile ostvarene. Možemo same sebi da napravimo “živela je srećno do kraja života” kraj.

Dosadilo mi je da budem deo tog narativa. Da, možda ću postati majka jednog dana i, kad sam već potpuno iskrena, ako se to nekad i desi, ja ću vam to prva saopštiti. Ali ne želim da postanem majka zato što se osećam kao da mi nešto fali ili da nisam kompletna, kao što bi naša kultura vesti o poznatima želela da verujete. Nervira me što treba da se osećam loše jer mi se telo menja ili zato što sam pojela hamburger za ručak, ili zato što sam slikana iz čudnog ugla i zbog toga prozvana jednom od ove dve stvari: “trudna” ili “debela”. Da ne spominjemo onaj bolan osećaj kada prijatelji i kolege krenu da mi čestitaju na fiktivnoj trudnoći, što se često dešava po desetak puta tokom jednog dana.

Kroz sve ove godine iskustva naučila sam da praksa tabloida, iako jeste opasna, verovatno nikad neće da se promeni. Ali ono što može da se promeni jeste naša svest i reakcija na toksične poruke koje se kriju u tim naizgled bezazlenim pričama koje nam se serviraju kao istina i oblikuju ideju o tome ko smo i ko treba da budemo. Mi možemo da odlučimo koliko ćemo da verujemo u ono što nam je poslužemo i možda će, jednog dana, tabloidi morati da pogledaju svet kroz drugi, humaniji objektiv.”

Izvor: 24sata.rs