Afrika bez aviona i džipa

Feničani su je smatrali kontinentom prašine (afar), Grci su je zvali zemljom bez hlada (aphrike), a Latini sunčano (aprica). Afriku danas najčešće predstavljaju samo kao “crni kontinent”. Da li je Afrika, ipak, nešto više od “crnog kontinenta” pokušali smo da saznamo od Lazara Pašćanovića, koji sa Markom Đedovićem i Urošem Krčadincem više od jednog meseca pokušava da otkrije neku drugu Afriku.

- Onaj ko od Afrike očekuje nešto divlje ili primitivno, verovatno će biti jako iznenađen. Mada, s druge strane, ljudi obično vide samo ono što očekuju da će videti - kaže Lazar u razgovoru za portal Nadlanu.

Trenuto su u Keniji, a na put su krenuli 6. decembra 2009. godine. Kad ne putuju, Lazar je inženjer elektrotehnike i informatike, Uroš je postdiplomac na studijama informatike, a Marko studira matematiku.

Ne putuju avionom, uz sebe ne nose mnogo novca, hrane se na ulici najčešće gde i lokalno stanovništvo, spavaju u kućama prijatelja koje upoznaju preko Interneta. Novu godinu su proslavili s rumunskim telohraniteljima iz Ujedinjenih nacija, a uspeli su i da od poglavice iz plemena Masai nauče kako se koriste luk i strela...

ZAŠTO AFRIKA?

Putuju autobusom i brodom kad je potrebo. Prošli su kroz Bugarsku, zadržali se kratko u Turskoj, Siriji, Jordanu da bi stigli u Egipat, Sudan i Keniju.
Tehničke pripreme za put u Afriku trajale su oko dva meseca, a realno pripemanje puta koje se svodilo na čitanje literature i traženje kontakata trajalo je oko godinu dana. Na pitanje bez čega se nikako ne sme krenuti na jedan ovakav put Lazar nam kaže - Iskreno, nemam pojma.

- Najvažnije je raspitati se o viznim režimima za građane Srbije, jer je on nešto drugačiji nego za državljane ostalih zemalja. Čisto da se izbegnu neprijatna iznenađenja.

Pri izboru mesta koja će posetiti Lazar, Marko i Uroš, rukovode se pre svega zanimljivim ljudima.

- Posećujemo uglavnom ona mesta u kojima smo uspeli da pronađemo zanimljive ljude, sa kojima nam je delovalo da ćemo imati o čemu da razgovaramo. Tražili smo ih preko Interneta. (old_image)

Lazar priča da oni koji ga dobro poznaju nisu bili iznenađeni njegovom namerom da putuje u Afriku, dok su drugi stalo postavljali pitanje zašto?

- Na to pitanje nije moguće odgovoriti sa dve rečenice. Zato sam se trudio da izbegnem tu temu - kratko kaže Lazar.

JEFTINIJE OD SRBIJE, NAJVEĆI TROŠAK VIZE

Ceo budžet za putovanje od tri meseca računali su na oko 1.500 evra, ali moguće je da će ga, kako Lazar priznaje, malo prekoračiti.

- Afrika nije nešto posebno skupa, posebno zato što mi uglavnom ne plaćamo smeštaj. Spavamo kod ljudi koji nude gostoprimstvo preko Interneta. Najveći troškovi su vize (koštaju oko 100 dolara). Kada smo prinuđeni da tražimo hotelski smeštaj, to su obično najjeftiniji hoteli. Noćenje nismo nigde platili više od tri ili četiri evra. Cene hrane variraju, ali čak i tamo gde je najskuplja i dalje je jeftinija nego u Srbiji.

Lazar nam otkriva da se, kad je u pitanju ishrana, uglavnom oslanjaju na uličnu hranu i da po pravilu, uvek kupuju tamo gde je gužva, jer to sigurno znači da je hrana dobra.

- U Sudanu smo najviše jeli pasulj, u Egiptu košeri, to je jelo od pirinča, luka, rezanaca, leblebija, sa nekim sosevima i začinima. Pili smo sok od šećerne trske, čaša ovog soka košta oko 10 dinara.

Higijena je, kako saznajuemo od Lazra dobra, dok je nešto prljavije, kao što se može i očekivati, u okolini pijaca.

- Gradovi su generalno čisti. U Sudanu je najveći problem prašina iz pustinje, koja vam odmah isprlja svu odeću.

NE MOŽEŠ JE UPOZNATI IZ DŽIPA

Afrika je kontinent o kojem je Rastko Petrović u prvim decenijama 20. veka pisao "bez pretenzija, bez ambicija, jedino da bih sačuvao svoju viziju o svetu večitog detinjstva”. Koliko se taj deo sveta Rastkovog večitog detinjstva promenio pitamo Lazara? (old_image)

- Trudili smo se da na put krenemo bez predrasuda, tačnije, sa predubeđenjem da su sve priče o Africi uglavnom pogrešne. Priznajem da mi nije bilo sasvim svejedno, jer ljudi svašta govore. Srećom, ispostavilo se da su to, uglavnom gluposti. Meštani su krajnje gostoljubivi i gotovo svuda nas primaju kao svoje.

Lazar naglašava da je interesantno da belci koji žive u Africi "vrte istu ploču kao i belci van Afrike" i pričaju da je u Africi prljavo, opasno, strašno.

- Shvatili smo da ti belci u Africi nemaju nikakav kontakt sa stanovništvom. Voze se okolo u džipovima, žive u vilama sa visokim obezbeđenjem i nisu u kontaktu sa Afrikancima, pa imaju jednu neverovatno iskrivljenu sliku zemlje u kojoj žive. Naravno, ima izuzetaka, ali generalno je tako. Zato uopšte ne treba verovati pričama. U tome je i jedna od ideja putovanja, otići i lično proveriti kako svet izgleda.

Lepi trenuci tokom putovanja uglavnom se svode na kontakte s ljudima, a kako Lazar kaže, namera je ovog puta bila da se zaobiđu turističke atrakcije.

- Suština je u razgovorima sa ljudima. Da saznamo kako žive, šta misle, šta žele od života, kao i da im kažemo šta mi sami mislimo o svemu tome. Možda nam se zato ljudi tako prirodno otvaraju i puštaju nas u svoje živote.

ZAŠTO OBAMA KRITIKUJE KENIJU?

Bivša Jugoslavija poznata je među nešto starijim žiteljima Egipta i Sudana po Josipu Brozu Titu. Lazar kaže da Tito ove ljude podseća na neka dobra stara vremena, kad su oni bili mladi... Mlađe stanovništvo Afrike izgleda da, ipak, više veruje televizijskim zvezdama, Bin Ladenu, ili Isusu Hristu.

(old_image)Činjenica da je aktuelni predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama jednim delom i Kenijac, kako nam priča Lazar, ne dotiče previše prosečnog stanovnika Kenije.

- Nema ponosa i kritike na Obamin račun, ali ima kritike u drugom smeru. Kenijci kažu da Obama, otkako je postao predsednik stalno kritikuje Keniju. Neki misle da je to zato što se, na neki način, stidi svog porekla i želi da pokaže da je nepristrasan, da nema nikakva osećanja prema Keniji. Velike Obamine slike, ipak, se mogu videti u gradskim autobusima isto kao i slike Isusa, Bin Ladena, televizijskih zvezda.

Iz ugla prosečnog Evropljanina zanimljivo je da su ljudi u severnoj Africi duboko religiozni. Teško im je da razumeju, na primer, pojam ateizma.

- Stanovništvo Kenije je nešto opuštenije kad je u pitanju vera, ali i dalje je prilično religioznije od ljudi u Srbiji. Religija se u Africi, kao i svuda u svetu, malo razume i mnogo zloupotrebljava, političari je koriste kako bi ostvarili sopstvene sebične ciljeve, ali i ni na Balkanu nije drugačije.

Kad je u pitanju bezbednost Lazar nam priznaje da je sigurno da bi ženi na jednom ovakvom putovanju bilo teže, ako bi putovala sama, ali i naglašava da je severni deo Afrike bezbedan, dok u ostalim delovima ima znato više kriminala nego u Srbiji.

SRBIJA I AFRIKA

- Narodi koje smo dosad upoznali imaju dosta sličnosti sa Srbima. Pre svega kad je u pitanju kolonijalna prošlost, kod njih turska, arapska, engleska, kod nas uglavnom turska ili austro-ugarska. Tu je i problem nacionalnog identiteta koji nije do kraja formiran, i koji se, kao i kod nas, često gradi na vrlo pogrešnim osnovama. Sličnost je i katka demokratska tradicija. Srbi kao i mnogi Afrikanci još uvek nisu do kraja shvatili kako se koristi parlament. Problem je i duga istorija etničkih sukoba, korumpirani političari koji raspiruju pomenute sukobe i čak pričaju iste priče kao i političari u Srbiji. Velika pitanja su nezaposlenost i ekonomski problemi, a sve to, naravno, utiče na mentalitet i pogled na svet - navodi Lazar.

Domaćini, kako saznajemo, nisu preterano zahtevni. Ne morate se bojati da ćete nekim potezima posebno uvrediti domaćine, a predmet sukoba mogu, kao i u Srbiji, da budu bezazlene sitnice.

- Nekad se ljudi uvrede ako ste njihov gost, a pokušate nešto da platite. Slično kao i kod nas. Afrika je mnogo modernija nego što mnogi ljudi veruju. Centar Najrobija, na primer, izgleda kao centar Londona.

Vreme skupljanja oko tradicionalne vatre ili totema u Africi postaje predmet prošlosti i tradicije. Prosečan stanovnik Egipta, Sudana i Kenije, kako priča Lazar, spremniji je da se okupi oko televizijskih novela.

- Svako domaćinstvo ima televiziju i ne samo u većim gradovima, nego i u manjim selima. Njihove vesti su po uzoru na BBC ili CCN, a mnogo se, kako smo primetili, gledaju i filmovi i meksičke serije. Jedino neka plemena, koja žive tradicionalnim načinom života, nemaju televizore. U svakom većem gradu (pa čak i u mnogim manjim) postoji Internet kafe, što nam omogućava da pišemo blog na sajtu Klub putnika Srbije.

Više detalja o putu tokom kojeg Lazar, Marko i Uroš otkrivaju Afriku koja je nepoznata turističkim brošurama možete pročitati na njihovom blogu, a možda vam naši putnici, ako rešite neki od njihovih zadataka iz Afrike, donesu i neki mali poklon ...

Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Blog Klub putnika Srbije