Snežana Savić: Kajem se zbog propuštenog, bila sam veoma lenja

Ipak, glumu je zavolela kroz imitacije, oponašanje drugih, jednu, kaže, zanimljivu cirkusijadu koja je ispunjavala. Imponovalo joj je kada izmami smeh u svom okruženju i dobije aplauz. Tako je i poverovala da je rođena baš za scenu.

Snežanu trenutno gledamo u novim epizodama serije “Selo gori, a baba se češlja”, u liku Izabele, žene koja posle dugog niza godina dolazi u Srbiju iz Amerike.

Ova uloga je veoma zahtevan zadatak, zaista je jedna dramska rola, koju sam dobila od svog kolege i druga iz klase Radoša Bajića. Reč je o seriji koja je veoma gledana i dugo traje, ima etablirane likove, tako da je bilo vrlo teško naći svoje mesto u celoj priči. Izabela je polu-Meksikanka, polu-Srpkinja, i vezuje se za Jovana, koji se već pojavio u seriji, a igra ga Lazar Ristovski, takođe naš drug iz klase. Igram jednu damu koja prilično neobično deluje u toj sredini, priči i miljeu. Sa Radošem se dugo nisam videla i iznenadilo me je koliko je savladao rediteljski zanat. Poznato je da je dobar glumac, ali da uz to i režira, piše scenario i vodi ceo projekat, nije nimalo lako. Divim mu se kako sve uspeva.

Kako na glumu gledate danas, a kako ste je doživljavali na početku karijere?

– Kad je čovek mlad, željan uspeha, dokazivanja, mnogo je više u grču, u nekom zanosu, koji može da pomogne, ali i da odmogne. Postoji jedna dobra rečenica koju sam zapamtila iz neke knjige – kad pitaju mladića šta misli o devojci koju je tek upoznao, on kaže: “Mnogo bi mi se više dopala da se nije trudila toliko da mi se dopadne”… E, tako vam je i na početku karijere. Ali kad imate iskustvo, onda sve radite “levom rukom”, nemate osećaj da treba da se borite i da nešto uradite po svaku cenu, nego ste ležerni u svemu. Naravno, odgovornost uvek postoji i trud da to što radite bude dobro. Međutim, to se stiče samo iskustvom. Kad imate zrelost, onda se vaša gluma drugačije reflektuje i na one koji vas gledaju. Upravo to i jeste umetnost – to koliko možete da utičete, odnosno dodirujete emocijama onoga ko vas gleda.

Nadahnuti ulogom u predstavi “Koštana” odlučili ste da se isprobate i kao pevačica. Da li je bilo lako doneti takvu odluku?

– Nije. Bila sam na četvrtoj godini Akademije i prijavila sam se na kasting na koji su pozvane mnoge dobre pevačice, čak i operske. Otišla sam zato što sam volela da pevam, ali nisam se nadala toj ulozi. I verovatno je ona i kriva za to što sam ubrzo počela da dobijam ponude da pevam. Ipak, ova uloga mi je, otvorivši mi još jedna vrata u životu, na neki način uskratila želju da uživam u glumi. Jer, sticajem okolnosti morala sam da biram – da li ću biti na turneji u Americi ili ću u Narodnom pozorištu morati da odbijem neku dobru ulogu.

Šta vam je kroz život bio veći izazov – pevačka ili karijera glumice?

– Imam mnogo darova, ali sam i veoma lenja. Ponašala sam se nonšalantno prema svojim talentima. Znate, kad neko dobije mnogo toga, onda to i manje ceni, ne trudi se. To vam je kao kad ste na gozbi na kojoj ima svega u izobilju, pa vam onda ni kavijar ništa ne znači. Valjda se takvo ponašanje i pripisuje mladosti. Dobijete sve, pa to ne umete da cenite, nego mislite da će celog života biti tako. I kad me pitaju da li bih nešto promenila i uradila drugačije, uvek kažem da bih. U psihologiji postoji mišljenje da ljudi koji su kategorični nisu pametni. Šta znači ne menjati svoje mišljenje? Naprotiv, dosta toga bih promenila, jer mislim da sam sa zrelošću mnogo toga naučila. Ne bih napravila iste greške… i kajem se zbog mnogo čega što nisam uradila.

Serije “Bolji život” i “Srećni ljudi”, koje su vas proslavile, i danas su mnogima omiljene širom regiona. Kako sada gledate na to vreme, šta razlikuje ove priče od današnjih koje pratimo na TV?

– Nekada su se serije ozbiljnije radile, bio je važan budžet, a danas se sve radi bez para, i to se primećuje. Živimo u drugom vremenu, pokušavam da se na to naviknem, mada mi ne polazi za rukom. To verovatno kažu i mnogi iz moje generacije. Svi se sećamo nekog vremena koje je za nas bilo i bolje i lepše, što ne znači da za neke nove generacije ovo današnje nije najbolje. Meni najviše smeta to što su se ljudi otuđili, osamili, što smo zajedno sami na društvenim mrežama. Ja to ne prihvatam, neću da budem zajedno sama ni s kim. Želim da budem s nekim stvarno, da ga gledam u oči …

Izvor: Novosti

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.