Miško Plavi

Kada se pomene ''Miško Plavi'', prva asocijacija je često grupa ''Piloti''... Ipak, ovaj muzičar ima još mnogo čime da se pohvali...

Tvoja karijera počinje mnogo pre ''Pilota''?
Miško: Počinje još '78-'79. godine, u ''Akustičarskoj grupi'', koristili smo samo akustične gitare, usnu harmoniku i ženske i muške vokale. Najveći uspeh nam je bio nastup ispred tadašnjeg mega benda ''S vremena na vreme''.

Tu je i bend ''D' Boys''? Frontmen, Peđa, se sada ponovo često pojavljuje u javnosti.
Miško: Da, vratio se, kao što se i tada vratio, osamdesetih, kada sam se ja priključio,bilo je otkačeno... Oni su bili mnogo stariji od mene, tu muzika nije bila u centru pažnje već ceo taj fazon beogradski, to neko ludo vreme osamdesetih godina...

A onda, od '90. godine ''Piloti'', bend po kome te većina ljudi pamti. Da li ti to pamtiš kao najbolji, najuspešniji period karijere ili ne?
Miško: To je najduži period koji sam proveo u jednoj grupi, bio sam s njima 11 godina, ali to nikada nije bio moj bend. Poštovao sam to, bilo je tu nekih lepih, ljubavnih pesama, međutim, u to vreme sam ja slušao fusion jazz i kod kuće nikad nisam imao domaću muziku. To je za mene ipak više bio posao.

Koliko si ti u tim bendovima učestvovao autorski? Ili je tvoj udeo bio samo svirački?
Miško: U to vreme, nama nije bilo ni jasno šta znači autorski, šta svirački. Bili smo klinci i nismo ništa znali o tome, niti o tim procentima... Mogu slobodno da kažem da su nas u to vreme i diskografske kuće iskorišćavale, kao i da mi između sebe u bendu nismo imali jasno regulisano ko na šta tu ima pravo. U svakom slučaju, provesti s nekim bendom jedanaest godina... dobar deo tog uspeha sigurno počiva i na mojim leđima.

Kada počinje tvoja solo karijera?
Miško: Počelo je, otprilike 2000. godine. Tada sam počeo da putujem za Japan, i paralelno sam počeo da radim muziku za filmove.

Radio si i sa Žan Mark Bar-om?
Miško: Žan Mark Bar je super lik, imao sam sreće da radim sa njim. Zapravo, zajedno s njegovom tadašnjom suprugom Irinom Dečanić. To je bila super saradnja, i zanimljivi filmovi, i kaljenje za pravljenje te filmske muzike. U početku sam mislio: ''Šta sam se ja uhvatio toga da to radim, kad je to nemoguće, spojiti pravu sliku i dobar zvuk...''

Koliko je tu filmova bilo?
Miško: Sa Žan Markom sam uradio tri filma, jedan sam kasnije radio sa Srđanom Koljevićem, ''Sivi kamion crvene boje'', i upravo sad radim jedan televizijski film ''Uvođenje u posao''. U tom filmu igraju Žika i Bora Todorović, zanimljivo, otac i sin u glavne dve uloge, a režiser je Vlada Momčilović.

Da li je teže raditi filmsku muziku ili napraviti dobru pesmu, koja će postati veliki hit?
Miško: Mene već dugo ne zanima popularna muzika, niti je slušam. Za mene je to potrošna roba koju sluša većina ljudi, a kako sam ja profesionalno deformisan, tragam za nečim što je mnogo kvalitetnije.

Samim tim što je nešto kvalitetnije, trebalo bi da ostane i da se sluša mnogo nakon što se snimi...
Miško: Naravno, kao što je na primer klasična muzika... Stvarno privatno ne pratim tu scenu popularne muzike, svega ovoga što se vrti, naročito što se peva. Jer, za mene je muzika – muzika, a kad hoću dobar tekst, ja čitam Tagoru, svog omiljenog pesnika.

Onda je fimska muzika za tebe idealna?
Miško: Pa da! (smeh) Ima i tu pevanja, ali uglavnom su instrumentali.

Pretpostavljam da je to dosta rizično, pogoditi pravu emociju koja se dešava u filmu. Razmišljaš li o tome da negde ne pogrešiš, da muzika koju stvoriš neće pogoditi pravu mociju koju film nosi? (old_image)
Miško: To ne zavisi samo od mene, tu si i budne uši reditelja. Siguran sam da većina ljudi koji se bave režijom, u isto vreme imaju i vrlo precizan sluh i oni najčešće vrlo dobro znaju šta žele u tom trenutku od muzike. Tako da ta vrsta odgovornosti nije samo na meni.

Ali ako se dobijaju nagrade za muziku u filmu, dobija ih samo kompozitor?
Miško: Kada sam počeo to da radim, izgledalo mi je kao ''big cake'', kao neka super fora... Međutim, onda sam shvatio da je ta muzika ipak dosta potcenjena. Zapravo, potrebno je najpre da film bude veliki hit da bi izbacio muziku. Vrlo je retka obrnuta situacija, da bude velika muzika i da izbaci veliki film, premda je bilo takvih slučajeva. To je povezano jedno sa drugim. Generalno mislim da je filmska muzika potcenjena, ne zato što se ja time trenutno bavim, to je moj izbor, nego mislim da je to realno stanje.

Kod nas pogotovu?
Miško: Kod nas je sve potcenjeno...

Bitan deo tvoje karijere je vezan za Japan. Otkud baš ta zemlja?
Miško: 2000. godine, kad smo ovde odradili sve te revolucije, bombardovanja i ratove, kad sam imao osećaj da mogu da se odvojim od ove ''rodne grude'' na duže, onda sam nekom igrom slučaja, nekom svojom ludačkom lucidnošću ''prikačio'' za taj Japan... Bilo mi je zanimljivo što je to najdalja destinacija gde sam mogao da odem! (smeh) Otišao sam tamo strašno nadobudan, misleći da oni ne znaju šta je harmonika. No, Japan je visoko razvijena zemlja u svakom pogledu, ne samo materijalnom, i ne postoji ništa na ovom svetu da ne postoji i u Japanu, bilo o kom segmentu ljudskog postojanja da se radi, ne samo u umetnosti. Vođen tom nekom svojom nadobudnom srpskom energijom, ja sam uspeo tamo da se probijem za jako kratko vreme. Kad sam otišao prvi put, nisam nikog poznavao, i počeo sam da sviram na ulici. Imao sam regulisan boravak, nisam zavisio od toga. Ja sam do tada u karijeri svirao i na velikim stadionima, trgovima pred 150 hiljada ljudi, taj osećaj sam znao kako izgleda, ali nikad nisam svirao na ulici. Putujući po svetu puno puta sam video ulične muzičare...

...koji su sjajni, i vrlo često bolji od onih koji snimaju? Više puta sam čula da se u nekim razvijenim zemljama odlični muzičari mogu čuti na ulici, po metroima...
Miško: Konkurencija je svuda velika. Konkretno i u Japanu koji proizvodi najveći broj muzičkih instrumenata, gde klinci kupuju kvalitetne instrumente sa sićom iz malog džepa! Baš sam gledao u nekoj radnji, ja kao neki, da kažem uslovno ''profesionalac'' gledam jednu gitaru, a dolazi klinac koji ima nekih 16 godina i vadi nehajno neku lovu i kupuje gitaru koja je tri puta skuplja od moje... Počeo sam na ulici, pa sam tako upoznao neke ljude... U svakom slučaju, imao sam sreću, kako kaže poslovica ''da je lakše biti vrač u tuđem selu'', nije im dolazilo tamo puno ljudi sa ovih prostora.

Bio si im egzotičan?
Miško: Tamo možeš da vidiš ljude iz svih krajeva sveta, ja ne mislim da sam ja njima egzotičan, svi oni misle da sam Amerikanac kada me vide, što mene izuzetno nervira! Oni se, na moje čuđenje, pale na Ameriku, bez obzira na to što su im ovi spustili one dve atomske bombe. To je kao zaboravljeno... ali ja to nisam zaboravio! Nisam nikakav rasista, taman posla, ne delim ljude po nacionalnosti, toga se gadim, ali svejedno mi smeta kada vidim koliko se oni pale na Ameriku. Amerika je velika zemlja, koja ima svega, ima puno dobrog ali veći deo je ta fake američka kultura, koja je jeftina i prizemna ''Mc Donald's'' kultura koju ja ne poštujem. Tako da ja u Japanu agitujem protiv Amerike! (smeh) Sančo Pansa protiv vetrenjača!

Kako je nastao tvoj ''internacionalni'' bend?
Miško: Živeo sam u Japanu, na Tajlandu, između tih putovanja sam se vraćao ovde, zato što imam srpski pasoš, pa sam morao da dolazim sa drugog kraja sveta da bih sređivao vize da putujem dalje. U jednom od svojih povrataka, nekad sam ostajao kraće, nekad duže ovde u Srbiji, a volim da dođem da upijam energiju iz korena, igrom slučaja sam sastavio taj neki bend. Tu je bio, još uvek inače stanovnik Beograda, Indijac iz Ahmed Abada, to je grad na granici sa Pakistanom, Akash Batt. Onda se tu zadesio Ravid Kahalani, on je došao iz Izraela. Oni su svi došli zbog prekrask+nih beogradskih devojaka, naravno... Moj stari saradnih Feđa Franklin, koji je oženjen Beograđankom, imaju troje dece. Bilo je baš sjajno iskustvo raditi sa njima. Kasnije sam razmišljao, bilo je zanimljivo da su i Ravid i Akash kao i mi, iz područja koja se sudaraju sa tom islamskom civilizacijom i da svako od nas nosi neku specifičnu vrstu neke tuge i sete što je to tako, jer svi patimo negde zbog toga.

Vraćaš se ponovo u Japan?
Miško: U Japan idem početkom juna, kada mi počinje nova turneja, šesta po redu. Prošle godine sam imao fantastičnu turneju, četiri hiljade kilometara sam proputovao samo kolima, plus vozovi, avioni... Prošao sam veliki deo zemlje, svirao po Japanskoj provinciji, 32 koncerta... Ovde sam, bar do sada, uglavnom bio usredsređen na snimanje. Imam svoj lični, kućni studio, ili snimam kod svog prijatelja Feđe Frenklina koji je otvorio odličan studio u Zemunu ''River Hill''. A zatim tu muziku koju snimim ili plasiram u neke filmove, ili objavljujem tamo, u Japanu, odnosno, prodajem tamo svoje diskove, na koncertima.

Ovde je bilo i nekih svirki, u Bitef Art Cafe-u?
Miško: Jeste. Ovo je najveći period koji sam proveo na jednom mestu u poslednjih sedam godina, od prošlog septembra do sada. Napravio sam trio, sa basistom Miladinom Stojkovićem, Feđa svira bubanj i peskusije i ja harmoniku. Svirali smo redovno ceo oktobar, novembar i decembar. Sada nastupamo 27-og na festivalu u Kosovskoj Mitrovici, sa velikim imenima i domaće i strane scene, to mi vrlo imponuje i vredno radimo da budemo tamo što bolji i da opravdamo poverenje selektora Branka Markovića. Verujem da će tako i biti. Mi sviramo neku neobičnu vrstu muzike, kad me pitaju šta sviramo, ja kažem – ''Ne znam''! Zato što se trudimo da napravimo neku muziku koja ne postoji... Ja to pokušavam, a možda ću do kraja života i uspeti!

Na portalu Nadlanu.com tvoje pesme su...
Miško: U mp3 formatu, pogodnom za download, poklon portala Nadlanu.com svim posetiocima. Te dve kompozicije sam uradio u dogovoru sa ljudima iz "Telekoma", koji su se bavili muzikom i imaju vrlo istančan muzički ukus, i čuli su moju muziku. Uradio sam neke kao tehno verzije, ne bi li razbio taj uobičajeni stav prema instrumentu harmonika koji se na ovim prostorima uglavnom vezuje za narodnjake i manje-više se pogrdno posmatra. Napravili smo dva remiksa sa poznatim beogradskim stvaraocima elektronske muzike Đorđem Jankovićem i Veljom Mijanovićem. Jedna kompozicija je iz filma ''Sivi kamion crvene boje'',na srpskom se zove ''Goli vojnici''. Druga, koja do sad u Srbiji nije objavljivana, samo u Japanu, zove se ''Miškovo kolo''. Ja lično elektronsku muziku ne slušam, i ne cenim muziku koju svira mašina, to je muzika mlađe generacije, i ideja je bila da se njima približi ono što radim.

Šta bi im, s obzirom na iskustvo koje imaš, preporučio? Pogotovu ako žele da se bave muzikom koja je manje zastupljena kod nas.
Miško: Ja sam imao sreće da sam zakačio to ''zlatno doba'', kad sam stasao kao muzičar, te lude i zlatne osamdesete... ali oni sad nemaju tu sreću, oni već žive u nekoj drugoj, digitalnoj eri, koja je lišena i emocija i svih onih stvari koje je ono vreme nosilo. Ali, ja lično mislim, i to baš savetujem svojim sestrićima, ''bolje umeti nego imati''! Znanje uvek pobeđuje, tu nema dvojbe, samo jedan dobar, požrtvovan rad, s puno odricanja.

Pesme Miška plavog možete da preslušate ovde