Letovanje za male pare

Dosta vam je leta uz koktele i izležavanje na nekoj plaži, željni ste novih izazova i avantura, ne libite se da čistite otiske stopala dinosaurusa u Španiji, terate majmune sa nekog polja u Japanu, a i voleli biste da na pet miuta ispunite detinju želju i postanete cirkuski umetnik

Mladi istraživači Srbije, organizacija koja okuplja ljude mlade duhom, bez obzira na godine, može da vam ponudi letovanje u volonterskim kampovima širom sveta.

Put i vizu plaćate sami, dok organizator obezbeđuje besplatan smeštaj (od šatora do hotela ili hostela) i hranu u volonterskom kampu. Za uzvrat moraćete svaki dan da radite na renoviranju nekog zamka, čišćenju polja opustošenih cunamijem ili čuvate gnezda kornjača. Na raspolaganju vam je oko 3.000 kampova u 90 zemalja diljem sveta.

Koliko se radi?

“Niko od ljudi koji dođu u kamp ne očekuje visoku profesionalnost u poslu, ali neki standardni moraju da se zadovolje”, rekao nam je predstavnik Mladih istraživača Srbije Boško Šukilović, student Megatrenda i čovek koji je za 24 godine bio u osam kampova.

Boško je volontirao u Belgiji, Nemačkoj, Hrvatskoj i kaže da je svuda bilo fascinantno. Spavao je pod šatorom, ali i u sablasnom zamku iz 15. veka. Radio na zaštiti životne sredine, bio je animator na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2006. godine u Nemačkoj, renovirao je zamak.

“Kad smo renovirali zamak uradili smo trećinu posla. Niko vam ne stoji nad glavom i govori šta morate da radite, sve je stvar dogovora sa kamp-liderom, koji je u kontaktu sa organizatorima. Nekad se radi duplo više, s tim da je sledeći dan slobodan, a kampovi uglavnom traju oko tri sedmice. Organizator vam nudi besplatan smeštaj i hranu koju volonteri sami spremaju”, opisuje nam Boško život u kampu.

Gde otići – Tajland, Maroko, Holandija, Japan, Španija?

Različiti su razlozi kako birate da budete član nekog kampa. Ljudi žele avanturu i uglavnom u solo izdanju kreću na put. Cilj je da se upoznaju drugačija mesta i ljudi, nauče nove veštine, obnovi znanje stranog jezika, stekne novo prijateljstvo.

Mladi istraživači Srbije nude trenutno kampove u Ranongu na Tajlandu, gde će se raditi na pomoći stanovništvu pogođenom cunamijem, čuvanje gnezda kornjača u mestu Gerero u Meksiku, zaštitu močvarnih oblasti u Veribenu u Holandiji, istraživanje istorije arhitekture u Tuluzu u Francuskoj. Na repertoaru je i rad u istorijskom muzeju u Odenzeu u Danskoj, teranje majmuna s polja u Haćimoriju u Japanu, pravljenje kućica za sove u Seneu u Slovačkoj, čišćenje otisaka stopala dinosaurusa u La Riohi u Španiji, snimanje dokumentarnog filma u Flensburgu u Nemačkoj, obeležavanje drevne maratonske staze u Olimpiji u Grčkoj, izrada grnčarije u Fesu u Maroku, pomoć cirkusu u Kardifu u Velikoj Britaniji…

Za svakog od 7 do 77

Najvažnije je da ljudi imaju dobru volju i da znaju šta hoće, smatra Boško uz opasku da Srbi uglavnom više pričaju nego što rade.

“Poprilično smo pasivni i zatvoreni, mene matorci s mojih 24 godine zivkaju na svakom prelasku granice. Kod nas dolaze ljudi s roditeljima, da i oni vide o čemu se radi. Ljudi iz ostalih zemalja dolaze u kampove sami sa 16 godina”, priča Boško.

U kampove odlaze ljudi bez obzira na starost, od sedam do 77 godina. Ne morate da budete student, ali morate da imate dobru volju. Jedan od najstarijih volontera u Srbiji, koji putuje s mladim istraživačima ima 60 godina. Svaki volonter ima i zdravstveno osuiguranje.

Prema Boškovim rečima, sve više ljudi se odlučuje na ovakav vid putovanja, iako se u Srbiji dovoljno ne shvata značaj volontiranja, koje je na zapadu sastavni deo dobrog CV.

Kako preći granicu?

Sve ambasade znaju ko su i šta su volonteri, pa neke zemlje ne traže vize, ali generalno problema još ima.

“Nemci su najbolji. Kad su pitanju vize za volontere, oni su ubedljivo najefikasniji i najljubazniji, pa zato i najviše volontera putuje u Nemačku. Nažalost, neke druge ambasade nas još tretiraju kao da smo u 1995. godini. Ima maltretiranja i cimanja za 1001 papir, ali na kraju ipak svi dobiju vize”, kaže Boško Šukilović.

Među volonterima Srbije najveće je interesovanje za evropske zemlje, mada svake godine i po desetak volontera iz Srbije odlazi u Japan.

“U principu se prave što 'luđe' grupe. Ja sam bio na kampu sa Japancima, Eskimima, Meksikancima. Zajedno smo spremali hranu i naučio sam iz prve ruke kako se pravi suši. Volontirao sam i na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Nemačkoj, u Dortmundu”, priča nam Boško.

Kad Srbi časte

Kampovi su mesta na kojem se sklapaju nezaboravna prijateljstva, ali i brakovi, komunicira se kako se stigne i nije neophodno znanje stranog jezika.

“U kampu u Belgiji bila je jedna Francuskinja koja nije govorila reč engleskog jezika i jedan Amerikanac koji nije znao francuski jezik. Sad su muž i žena. Na jednom kampu je bila devojka iz Južne Koreje koja je nosila blok i olovku oko vrata, i crtala kad joj šta treba, reč engleskog nije znala. Japanci 'znaju' engleski jezik, iako ih niko ne razume, sporazumevaju se uz pomoć elektronskog rečnika koji uvek nose sa sobom”, objašnjava Boško.

Sklapaju se prijateljstva upoznajete se s drugim kulturama i običajima, saznajete nešto više o sebi i svojoj zemlji.

“Ja volim da iznenadim društvo pivom na svoj račun. Svi stranci su iznenađeni kad kažem da ja častim, jer tog nema nigde u svetu. Ako pivo košta 1,69 centi, svi plaćaju svoj račun u cent. Zapitkuju kolike su plate u Srbiji, kad kažem kolika je mesečna zarada, neki se pitaju da li su to primanja na sedmičnom nivou. Čude se i Srbima koji žive s roditeljima i nikako ne shvataju kako se neko sa srpskim platama usuđuje da putuje po svetu”, kaže Boško.

Porodica volontera

Jedna od iskusnijih volonterki je i Anita Milenković Mojsin. Ona je rođena 1949. godine i još putuje. Jedne godine cela njena porodica -muž i dve ćerke, je volontirala u raznim kampovima. Anita je trenutno u penziji, a radni vek je provela u Skupštini opštine Zvezdara. Anita je šest puta bila na raznim kampovima u Italiji, Austriji, Švajcarskoj. I sada se sprema na put…

“Bilo je čuđenja, pitanja prijatelja – 'pa šta će ti to?'. Ove godine idem u Švajcarsku i svake godine kažem da mi je ovo poslednji put da volontiram. Ja ne izvoljevam u hrani i odeći, ali putovanja su moja strast”, priča nam Anita.

Ona smatra da je volontiranje i najbolji način da se upozna jedna zemlja, ljudi, kultura, običaji. Anita je iskoristila kampove i da upozna strance s srpskom istorijom.. Pričala je o Kosovskom boju, Srbiji kao carevini, turskom petstogodišnjom vlašću nad Srbijom.

“Smatram da kao turista ne možete da upoznate zemlju, uz pomoć turističkog vodiča. Ovako je dosta zanimljivije, ima pregršt utisaka i suza na rastanku”, kaže Anita, uz preporuku svima da, bar, jednom u životu volontiraju negde u svetu. Ona priča da je stvorila prijateljstva na kampovima, spavala u obdaništu i srednjoj školi, govorila u Italiji sa italijanskim partizanima, koji su na nju ostavili najdublji utisak.

Mladi istraživači Srbije (www.mis.org.yu) jesu neprofitna, nevladina organizacija, izrasla iz istraživačkog pokreta koji je 1969. godine nastao u Valjevu. Cilj organizacije jeste da putem obrazovanja doprinese zaštiti životne sredine, promoviše održiv razvoj, radi na stvaralaštvu i aktivnijem delovanju mladih i razvoju volonterizma i promociji negovih vrednosti.

Istraživači organizuju i kampove u Srbiji. Ove godine volonteri iz sveta dolaze na Staru planinu kod Knjaževca, u Zasavicu u Sremskoj Mitrovci, zoološki vrt u Subotici, Deliblatsku peščaru …

Da li ste i Vi spremni da volontirate?

Danijela Tadić

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.