Himalajski dnevnik

Ekspedicija “Everest 2007” koja je počela 31. marta, letom Beograd – Atina – Nepal trenutno se nalazi na usponu BC (5170 m) gde pada sneg i čeka se prva priliku za uspon ABC (7500m). Čim se steknu određeni uslovi kreće se u avanturu zvanu osvajanje Mont Everesta

Šef ekspedicije, Dragan Janićijević, nam je u kratkim crtama ispričao tok puta od prvog dana.

“Prvi dan u Nepalu pred svaku ekspediciju je uvek isti: brifing u Ministarstvu za neophodne papire i dozvole, provera opreme koja sutra kreće za Tibet, kupovina hrane za visinske kampove i još na desetine sitnica koje treba pripremiti. Zbog prelaska nekoliko vremenskih zona, uglavnom su svi lošije spavali. Pale se mirišljavi štapići i čitaju molitve bogovima. Nema mnogo ljudi na ulicama. Turisti još spavaju, a samo poneki alpinista traži opremu koja mu nedostaje za uspon.

Polako se navikavamo na usporen i ustaljen ritam kojim žive stanovnici ovog grada. Već drugog dana naša ekspedicijska oprema krenula je kamionom na Tibet nezavisno od nas. Srešćemo se tek u baznom kampu. Mi krećemo prema pograničnom nepalskom selu Kodari, do koga ima oko šest sati vožnje, autobusom koji je nešto bolji od legendarnog busa iz “Ko to tamo peva”.

Put od prestonice ove male Hindu kraljevine do pograničnog sela Kodari, vodi kroz prelepe zelene predele. Polja pirinča, ječma i raznog povrća smenjuju se sa šumama u kojima, kako se penjemo, sve više ima zimzelenog drveća. Posle tri sata vožnje lagano smo ušli u kanjon reke Bhote Koshi. Na toj reci nalazi se, verovatno, najduži Bungy jump na svetu. Ljudi skaču s mosta u ponor dubine 180 metara! Dolazak u Kodare nije nimalo bio jednostavan, jer posle monsunskih kiša na nekoliko mesta vodene bujice su odnele put. Vredni ljudi su uspeli da uz veliki trud dozidaju deo puta i nabacaju nešto zemlje, taman toliko da autobus mogao da pređe na drugu stranu.

U Kodariju smo sredili formalnosti oko prelaska granice, da bi potom peške ušli preko čuvenog Mosta prijateljstva u Republiku Kinu. Odmah iznad, na nadmorskoj visini od 2700 metara nalazi se grad Zangmu. Ovde noćas pravimo pauzu, a sutra nastavljamo put na Tibet sve do našeg krajnjeg odredišta – Bazni kamp Everest”.

Za doručak se jede – poridž. Pred početak svake ekspedicije obavezno se sa Šerpasima napravi Puđa ceremonija, kojoj prisustvuju gosti i iz drugih ekspedicija. Kako je izgledala jedna naša ceremonija, otkriva nam Dragan: “Prisustvovao sam mnogim ceremonijama ali mislim da je ova bila izuzetna. U jednom trenutku grančice koje su gorele na oltaru počele su sve jače da gore. Plamen se dizao visoko preteći da zapali našu opremu. Monah je zastao u pola molitve komentarišući da je to dobar znak. Molitvene zastavice zategnute na pet strana lepršale su na vetru. Ova ceremonija u baznom kampu služi da se da blagoslov svima koji kreću prema vrhu.”.

Spomen ploča za poginule planinare

Obišli su i jedno uzvišenje na kojem se nalaze ploče sa urezanim imenima poginulih na Everestu. Na jednoj od njih stoji ime Zorana Miletića iz Niša koji je ostao na severoistočnom grebenu negde na visini 7.800 metara, ploču je postavila vojvođanska ekspedicija na Everest 2005. godine.

Posle odrađene aklimatizacije sledi odmor i postavljanje visinskog logora na C2 (7700m) i šatora na usponu C3 (8300m) gde duva jak vetar. U miru baznog kampa razrađuju se sve opcije za nastavak uspona, jer nije mudar onaj ko je brz, jak i hrabar, već onaj koji je strpljiv, miran i opušten. Nije lako biti mudar u podnožju ovako moćne planine kao što je Sagarmatha. Druže se s članovima drugih ekspedicija, odlaze do manastira Rongbuk, peru veš, istražuju okolinu, pazeći da ih kineska vojska ne upuca a oni najhrabriji su se i okupali.

Iako hiljade kilometara daleko od svoje zemlje, ekspedicija je proslavila prvomajski uranak na severnom grebenu. Nisu imali roštilj, jagnjetinu, pivo i kolače već supu iz kesice i topljenje snega. Po rečima vođe ekspedicije, Dragana Jaćimovića, optimizam ljudi u timu napreduje sa visinom. Ljudi su motivisaniji što je izuzetno bitno na ovako teškoj i zahtevnoj ekspediciji.

Naša ekspedicija je 14. aprila uz veliku tortu proslavila Nepalsku Novu 2064. godinu, jer nije mala stvar biti u zemlji koja ide ispred svih čitavih 57 godina.

Najvažnije je da ne zaborave da vrh Mt. Everesta nije cilj, već svrha.

Kako su se spremali za put pročitajte ovde:

Jelena Antonijević

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.