Tribute to Bijelo dugme - Unplugged

Slavni Bebek nije jedini Željko koji je vezan za Bijelo dugme. Od pre dve godine, tačnije, otkad su počele pripreme za čuvene koncerte „dugmića“ u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, neizostavan u toj priči je i beogradski muzičar Željko Savić

Multitalentovani Savić bio je „desna ruka“ Bregoviću, često i njegova zamena na probama za pomenute spektakle, kasnije je svirao sa Bebekom, Tifom i Alenom na američkoj turneji, pa njegovo „preuzimanje štafete“ kad je u pitanju zvuk Bijelog dugmeta i „live“ izvođenje njihovih pesama u raznim verzijama - nije pretenciozno i ima logičku potporu.

Ovoga puta, Željko se odlučio za - eksperiment. U priču je uključen Branislav Bane Radišić, njegov prijatelj, slobodni umetnik. Koncepcija njihovog nastupa u zemunskom klubu „Babuška“ bila je jasna. Svakoj numeri u Željkovom izvođenju prethodilo je Banetovo recitovanje stihova te pesme.

Pošto je poetski najavljen „Bluz za moju bivšu dragu“, Savić je bez gitare zapevao „Nikad se neću vratit’ u svoj rodni grad...". Žice su se čule tek koji minut kasnije, kada je „kao lubenica bio pun mesec iznad Bosne“. Verzije su bile potpuno prilagođene ovakvom projektu - skraćene, bez solaža, a repertoar - vrlo zanimljiv. Bilo je pesama koje su neizostavne na „best of“ izdanju „Dugmića“ („Pristao sam, biću sve što hoće“, „Ima neka tajna veza“... ), ali i numera koje su uvek bile, sportski rečeno, aduti iz drugog plana („Pesma za malu pticu“, „Ne plači“... ).

Ono što srcu najviše prija - najbolje i zvuči, pa je pesmu „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, omiljenu Savićevu numeru iz Bregovićevog opusa, uz Željka pevala cela „Babuška“. Da celo veče ne bi bilo jedna velika balada, čuli su se i „instant hitovi“ iz prve faze „Dugmeta“ - „Milovan“ i „Bila mama kukunka, bio tata taranta“, a Savić se nije libio i da malo „zagolica“ publiku, odsviravši kontroverznu pesmu „Lijepa naša“, u kojoj je Bregović, podsetimo, „spojio“ hrvatsku himnu i „Tamo daleko“.

Ovakav koncept je vrlo interesantan, i uz manje korekcije (recimo, malo više muzike u odnosu na recitovanje), može da ima lep uspeh. Čini se da bi sve to bilo još efektnije u nekom prostoru adekvatnijem za ovakav događaj - na primer, mala scena „Ateljea“, ili nešto slično, gde je publika, umesto žamora karakterističnog za klub, potpuno koncentrisana na ono što se dešava na bini.

Za kraj - još malo o samom Željku, jer on to, svakako, zaslužuje. Nije preterano reći da je jedna od najvećih nepravdi na našoj muzičkoj sceni to što on još uvek, posle toliko godina u svetu muzike, nije objavio solo album.

Ko je bio u prilici da čuje pesme „Vatra, zemlja, vazduh, voda“ (na tekst Bore Đorđevića ), „Džumbus, džumbus, urnebes“, „Sveti Ilija“... zna da ovakva konstatacija nije preterana. Osim sa Bijelim dugmetom, Savić već godinama sarađuje i sa Ribljom čorbom, Kornelijem Kovačem, uspešno je nastupio nekoliko puta na Budvanskom festivalu, zatim na festivalima vojničkih pesama, a mnogi Željka pamte i po grupi „Aliluja“, s kojom je snimio jedan od najvećih hitova studentskog protesta 96/97 - „Pendrek praši“. Ostaje nada da će, kao kruna svega, u nekoj bližoj budućnosti konačno doći i taj famozni solo prvenac i s njim - popularnost koju Željko apsolutno zaslužuje.

Milan Ćunković