I sveti Trifun ubija aždahu

Da li je iko primetio da najveću prašinu oko svetog Valentina i sledstvenog Dana zaljubljenih dižu ovdašnji trgovci, iako običaji nalažu da se slavarima na dar nosi samo buket cveće i flaša vina. I da li iko zna da je ovaj svetac izbrisan iz kalendara katoličke crkve, a da ga pravoslavci slave – 13. avgusta

Nema po Srbiji čokota koji vinogradar neće obići 14. februara, niti bureta s vinom koje neće obigrati podrumar. I to s popom: za sveštenike, pune ruke posla. Jer, u taj dan, slavi se sveti Trufun, zaštitnik vinogradara i vinara.

Ni kafedžijama nije lako. Jer, sa slavarima, prazniku se raduju i njihove mušterije, iako je odavno zaboravljen običaj da se o Svetom Trifunu po krčmama vino toči besplatno.

Priličan je broj onih kojima je Sveti Trifun krsna slava, pa ni njih ne bi trebalo smetnuti s uma…

Mada, ko je poslednjih dvadesetak godina pratio ove običaje, svakako je zapazio da ih se drže samo stari i staroslavni. Mladi su ih ili zaboravili, ili prihvatili nove. Svejedno što smo poznati kao narod koji voli da slavi sve, zna se: nikako nam ne priliči kad je baš tuđe.

Otkuda onda samo ovde, u Srbiji, Dan zaljubljenih pada baš o Svetom Trifunu? To je otuda što Trifuna slave i pravoslavni i rimokatolici. Čuvena kotorska katedrala posvećana ovom svecu prima pod svoje svodove svakog, svejedno kako se krsti i kako ga slavi.


Dobrodušni mučenici

Kad je reč o svetom Trifunu, nisam oskudevao u pomoći, dok sam o svetom Valentinu našao samo podatak da ga rimokatolička crkva ne slavi još od 1969. godine.
Svetog Trifuna često zamišljaju kao rumenog nasmejanog debeljucu, sličnog prikazu Božić-Bate, a u crkvenom živopisanju predstavljen je kao ispijeni bledoputi dugajlija tužnog pogleda, a ponegde i bez nosa, sa kosirom i lozom u rukama. Pretpostavlja se da je ova znamenja dobio kasnije, kad su ga “usvojili” vinogradari.

Iz njegove kratke životne povesti može se otkriti zašto je kanonizovan za sveca.

Sveti Trifun je bio siromašni guščar iz Frigije obdaren isceliteljskim moćima koje su ga proslavile još u mladosti. U to vreme Rimom je vladao car Gordijan, koji je imao umobolnu ćerku Gordijanu. Mnogi učeni lekari uzalud su pokušavali da pomognu, ali uzalud, pa je car izgubio svaku nadu u izlečenje. Ali, raščulo se po carstvu za Trifunove moći, te konačno i njega pozovu na dvor. I uspeo je da je izleči.

Car ga je obdario bezmernim blagom, ali ga Trifun istog časa razdeli sirotinji. Bio je vrlo pobožan čovek i veliki pobornik Hristovog učenja, pa je posle silaska cara Gordijana sa trona bio proganjan, uhvaćen, osuđen u Nikeji i dugo mučen, da bi mu, konačno, 250. godine (verovatno upravo 14. februara?) dželat mačem odsekao glavu zato što ni na mukama nije hteo da odstupi od svoje vere.

Po jednom starom predanju, Trifun je bio veliki grešnik koji je ubio devedeset devet ljudi. Zbog toga je izdržavao božju kaznu koju bi namirio tek kad prolista vrbov panj na kojem je sedeo. Kazna mu je bila da uzgaja bostan, i da svakom namerniku pokloni po lubenicu. Jednom prilikom, neki prolaznik u žurbi nije se osvrnuo na Trifuna i njegovu ponudu. Ovaj se stušti za njim i, obnevideo od ljutnje, potegne ga onom lubenicom u glavu i ubije ga.

Očajan zbog stotog ubistva, vrati se do onog panja i strovali se na njega iščekujući da mu se na glavu obruši božji gnev. Kad, panj u međuvremenu olistao?! Ispostavilo se da je čovek hitao da obljubi neku devojku, što se i tada smatralo teškim, neoprostivim grehom, pa to ubistvo Trufunu ni sam Gospod nije uzeo za zlo. Od tada važi za zaštitnika devojaka i njihove časti.

U Kotoru ga, kao zaštitnika grada, slave duže od jedanaest stoleća. Legenda veli da je od nekih matroza koji su jedrili iz Male Azije njegove mošti 13. januara 890. godine otkupio kotorski trgovac i veliki uglednik Andreacije Saracen. Veliki kameni sarkofag je i danas u dnu katedrale.


U slavu rasipništva

Zanimljivo je da je sveštenomučeni Valentin kanonizovan i kod pravoslavaca koji ga, međutim, slave – 13. avgusta. On se takođe ne dovodi u vezu s Danom zaljubljenih, jer se smatra da je to paganstvo.

Žitije sveca se može doznati iz «Ohridskog prologa» svetog vladike Nikolaja Žičkog (Velimirovića).

Valentin je bio episkop u italijanskom gradiću Interamnu, a raščuo se spasavši brata rimskog tribuna. Kada se razboleo sin filozofa Kratona, na savet tribuna, poslaše po Valentina. On se zatvori s njim u odaju i svu noć provede u molitvama. Ujutru ga izvede pred oca zdravog. Zbog toga Kraton, sa tri svoja učenika, primi hrišćanstvo, a sam Heromon postade Valentinov pratilac i božji sluga.

Povodom toga, krstio se i sin rimskog eparha. Besan, ovaj uhvati Valentina i posle dugog mučenja poseče ga mačem 273. godine, s onom trojicom Kratonovih učenika: Prokulom, Evivom i Apolonijem. Beatifikovan je i kanonizovan istovremeno, u četvrtom veku.

Navodno, Dan zaljubljenih vuče poreklo iz antičkog Rima, a zbog ondašnjeg praznika u slavu plodnosti. Međutim, proslavlja se tek odskora, a kao marketinški uspešna akcija vrlo slična onoj kada je Božić-Bata postao Deda Mraz, sve u slavu “Koka-kole”.

Jer, svaki praznik, posebno onaj s imenom Dan zaljubljenih, prilika je za darivanje. Uz prethodnu kupovinu, naravno. Otuda i kod nas novi običaji koji ne uvažavaju čak ni u pravoslavlju kanonizovanog sveca: ne da bismo zbog toga bili zaljubljeniji i plemenitiji, već spremniji upravo za to… Za gotovo histeričnu kupovinu i rasipanje.


Tekst: Miloš Lazić
Izvor: www.osigurani.rs