Tool
Kalifornijski bend “Tool” prvi put je uživo beogradskoj publici predstavio svoju muziku koncertom u Hali Pionir
Kada loša organizacija preti da pokvari utisak koji treba da ponesete s nekog koncerta, onda tu nešto nije u redu… Da li je u ovom slučaju neiskustvo, relativno mlade kuće kakva je Terra Nostra dovelo do toga da veliki broj fanova nervozno uđe u halu, ili je iz nekih dugih razloga bilo manjkavosti u organizaciji, posle svega - važno je samo njima. Fanovima je važno da su, ipak, zadovoljni izašli s koncerta!
Na ulazima je bila velika gužva, ljudi su s vremena na vreme vikali kao na utakmici u znak nezadovoljstva, “momci u plavom” su pokušavali da zavedu nekakav red. Novinari su se lepo prošetali oko hale, jer ulaz koji je predviđen za ulazak istih nije bio otvoren, uz akreditacije su zahtevane i karte do kojih je u celoj toj gužvi bilo jako teško doći, a fotografi su se vratili u redakcije, uglavnom, neobavljena posla, jer mnogima nije ni javljeno da fotografisanja neće biti. Kada, posle svega, dođete do ulaza, sledi detaljan pretres i oduzimanje cigareta (bend je tražio da u hali ne bude pušenja), upaljača, kišobrana, žvaka, sitnog novca…
Povrh svega, kada su se svetla u "Pioniru" pogasila i kada je bend izašao na binu, bar trećina posetilaca bila je još uvek napolju ili po hodnicima…
Uprkos tome što je grupa “Tool” aktivna već sedamnaest godina, ako se malo raspitate, iznenađujuće mali broj ljudi zna za njih. Ipak, fanova u Beogradu bilo je sasvim dovoljno da Hala bude puna. Najiskreniji obožavaoci takvog zvuka znaju da ovu ekipu vredi čuti uživo.
U mraku se najpre začulo samo “Good evening” (“Dobro veče”). Justin Chancellor i Adam Jones zauzeli su svoja mesta u prednjem delu bine, svaki na svojoj strani. Danny Carey je seo za bubanj, a Maynard James Keenan, netipično za glavni vokal, umesto napred, zauzeo je svoju poziciju nazad, pored bubnja… Nazirali smo njegovu siluetu ispred video-bima… Svi su bili u mraku ili polumraku, kao da nimalo nije bitno ko su oni i kako izgledaju, već samo kako sviraju i kakvu poruku šalju svetu… Kako je poruka, ipak, jača uz adekvatnu sliku, njihovu ulogu u vizuelnom delu nastupa preuzeli su video-bimovi, na kojima su se konstantno smenjivale boje, slike, snimci… Od potpuno bizarnih do krajnje smislenih.
Zvuk fantastičan… ili – fantastično jak! I u delu sale najudaljenijem od bine, svaka vibracija vam pomera utrobu. Hteli ili ne, njihov koncert ćete osetiti, ne samo čuti!
Igra svetla i zvuka, bez neposredne i lične komunikacije s publikom, pa ko razume, biće mu lakše da se premesti u njihovu dimenziju…
Otišli su mnogo dalje od roka i metala, koji su počeli da sviraju devedestih. Eksperimentišu zvukom, poigravaju se umom, i svojim i svojih slušalaca. Iako je teško reći da njihova muzika dolazi iz glave… Koreni njihovog zvuka zavučeni su u najskrivenije delove duše, te nemojte biti iznenađeni ako uspeju da i vas, kao posmatrača, dobro prodrmaju…
Od prvog do poslednjeg momenta publika je uživala i odlično reagovala na sve što su odsvirali.
Ovi ekscentrični Amerikanci pokazali su zbog čega sviraju samo za odabranu publiku, ali i dokazali da ne traju samo zato što su drugačiji, već i zbog sviračkog kvaliteta koji nesporno imaju.
Foto: Beta