Evropski vitezovi u Beogradu

Metalni oklopi, kožni panciri, topuzi, isukani mačevi, da nije bilo mobilnih telefona čovek bi, pri temperaturi od 32 u hladu, na momenat pomislio da se kojim čudom obreo u sred neke srednjovekovne bitke

U ambijentalnoj celini donjeg Kalemegdana SVIBOR Savez Srbije ogranizovao je treći međunarodni viteški turnir, “Duhovi 2007”.

Po uzoru na “đostre” i “bagorde” (viteške igre i nadmetanja), turnir je organizivan u čast praznika Duhovi i prema pravilima stare srpske vojske. Članovi SVIBOR-a pripovedaju da je Despot Stefan još u 15. veku organizovao viteške turnire u Beogradu na koje su dolazili plemići i vitezovi iz čitave Evrope. Ove 2007. godine u gradu na ušću Save u Dunav, pored domaćina našli su se vitezovi i dame iz Poljske, Rusije, Rumunije, Slovenije, Mađarske, Republike Srpske.

Najvernija publika vitezova – deca, malo gledaju borbe, malo ližu sladolede, a svi, pre ili kasnije, pokušavaju da na svoj način oponašaju vitezove. U maloj areni, svaka borba počinje dubokim poklonom protivniku. U loži sede predstavnici stranih ambasada u Beogradu, a Aleksandar Aleksejev, ruski ambasador u Beogradu, pokazao se kao jedan od najzainteresovanijih za stare ratničke veštine. Tu je za svaki slučaj i hitna lekarska služba. SVIBOR-ovci tvrde da su povrede male i bezazlene, ali dešavaju se. Suština viteštva je poštena borba, čiji je cilj da se protivnih porazi, ali ne i ponizi, pričaju nam zaljubljenici u srednjovekovne veštine. Svi odreda mnogo polažu u tradiciju i veru, junaci ovih ljudi su sveti Lazar, car Dušan, Banović Strahinja.

Čitaju se stare knjige, gledaju filmovi sa srednjovekovnom tematikom, obilaze se muzeji. Oprema vitezova je do detalja urađena po uzoru na srednjovekonu odeždu. Rekonstruisane su uskočke i hajdučke, igre, sekire, koplja, štitovi, noževi. Markovo topuzanje, Reljino letenje, Novakovo pentranje, Hajdučko preskakanje, neke su od veština koje članovi SVIBOR-a vežbaju skoro svakog dana na Vračaru.

“Članovi SVIBOR-a su ljudi od pet do 75 godina, a postojimo od 1987. godine. Bili smo na turnirima u Sloveniji, Rumuniji, Mađarskoj… Ako je jedan Japan uspeo da svoje veštine nametne čitavom svetu, ne vidim razloga zašto se na ovim prostrorima ne bi negovala srpska borilačka veština, Vitez je pre svega pravednik i čovek koji ne nosi samo oklop , već ima nešto i u duši”, priča nam Jovan.

Mađarski vitezovi u trku gađaju metu. U brzini poneka strela i ne završi u centru, ali i to je život vitezova.

Kad se umore učesnici turnira se okrepljuju u improvizovanom kampu, čiji ulaz kopljima čuvaju dva borca. Jedan od njih Vladimir Đukić, koji se stoički ,u kožnom panciru, odupire vrućini. Priča da je trenirao karate, kik-boks, kapueru, ali da se pronašao u srpskim srednjovekovnim borbama. Divi se caru Dušanu za kojeg tvrdi da je bio kadar da bude dostojna zamena svojim najvećim vitezovima.

Jedan od gostiju i predvodnik ruske ekipe jeste i jeromonah Teoktist. Kaže da dolazi iz srca Rusije, iz Samarske oblasti na Volgi. Priča nam da nije čudno što on kao svešteno lice predvodi rusku ekipu.

“U Rusiji kada je velika nevolja, patrijarh je blagosiljao sve da idu u borbu. Pošto je odnos snaga skoro uvek bio 10 prema jedan, morali smo da štedimo snagu i na tom je zasnovana naša veština. I sveti prepodobni Sergije Radonješki je branio otadžbinu”, priča nam otac Teoktist.

Kazuje da je njegovo pravilo da skoro nikad ne putuje, ali da ga je “prekršio zbog ljubavi prema Srbiji”. “Srbija i Rusija imaju isti duh i negramzljiv odnos prema vojničkom umeću. Mi držimo do istočnjačke istančanosti i evropske diskretnosti, a kad smo došli u Srbiju nismo imali osećaj da smo došli u drugu zemlju”, objašnjava nam svoj stav jeromonah Teoktist.

“Kao u svojoj zemlji” je i ekipa iz Poljske. Posle napornih borbi odmaraju se u hladovini kalemegdanskog drveća. Nadmetanja traju ceo dan, žega i sparina tek su nevažna klimatska pojava, koja ne može da savlada ove mlade ljude. Dokazuju još jednom da “boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”. Ostavljamo ih s najvećom željiom da ratničke veštine neguju u sportskim salama i viteškim arenama – nikad na pravim ratnim poljima.

Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.