ISPOVEST DUGOGODIŠNJE PRIJATELJICE NEBOJŠE GLOGOVCA: Nepravda ga je do srži pogađala!

Od početka našeg poznanstva, kada je sa porodicom došao iz Opova, od igranja u dvorištu Zmajeve škole, preko smeha na platou ispred Gimazije, sve do one poslednje kafe koju smo popili ispred JDP-a, Nebojša je bio ono što je ostao do kraja – čovek - naglašava dugogodišnja prijateljica nedavno preminulog glumca Nebojše Glogovca, Pančevka Aleksandra Mihajlović.

Nikada se Nebojša nije ponašao kao zvezda, te ga ona kao takvog i ne pamti. Priča nam o kovrdžavom Trebinjcu koji je u njihovoj ravnici srčano čuveo svoje hercegovačke principe, slavio slavu, Božić i Vaskrs u vreme kada to nije bilo stvar mode, mladiću koga su od milošte drugari zvali Lobanja.

- Ostao je do kraja jedan veliki dečak, ali nije bio nezreo. Rasli smo u vremenu koje je bilo različito od ovog i to mi je jasno dok gledam svoje đake. Mi smo u mladosti bili potpuno jednaki, jednako se odevali, te je novac bio nebitan. Zato su nam je jako važne bile druge vrednosti, a pogotovo Nebojši koji je dolazio iz svešteničke porodice i bio hrišćanin u onom najlepšem smislu reči – koračao je kroz život bez zrna taštine, nikada gord, nikada speman da povredi druge - kaže Aleksandra.

Sa njom smo pričali ispred Gimnazije "Uroš Predić" koju je nekada pohađala sa Nebojšom, a danas u njoj predaje srpski jezik. Stara narandžasta zgrada izranja iz sivila koje se juče spustilo na grad. Za njene učenike to je još samo jedan petak, uvertira u vikend, te oni uz žamor i viku zauzimaju svoje mesto na kaldrmisanom platou. Aleksandru uspomene vode u vreme kada je tim prostorom vladala njena generacija.

- Sećam se, bili smo druga godina srednje i radila se lektira "Čiča Gorio". Svi su se usredsredili na glavnog lika Ežena, ali Nebojšu je najviše zaintrigirao Votren, kompleksni, zavodljivi i enigmatični lik koji je ujedno i kriminalac, ali i najtačniji analitičar društva. Sačekao me je ispred Gimnazije toga dana, znao je da sam završila lektiru i želeo da sa mnom priča o tome. Živa rasprava o Votrenu vodila se dok smo se peli uz stepenice. Taj dan je bio pismeni iz srpskog i tema nam je bila baš "Čiča Gorio" . Videla sam da je oduševljen, šapnuo mi je da će "sad da razvali". Ispostavilo se da smo napisali gotovo identičan tekst. Bila sam uverena da će jednog dana neko Balzaka postaviti na scenu i da će Nebojša igrati Votrena. Bila sam potpuno sigurna u to – kaže Aleksandra i odmahuje glavom, kao da još ne može da poveruje u neostvareno očekivanje.

No, gledala je, kaže, mnoge njegove uloge koje će ostati uskraćene čak i najvernijoj publici.

- U trećoj i četvrtoj godini na svim časovima sedeo je u poslednjoj klupi i uvek imao sjajne skečeve. Šta god bi se radilo na času, bilo da pričaju profesor ili učenik, on je u tome stvarao svoju rolu, režirao mali skeč, ali nenametljivo i beskrajno duhovito. Imao je strašno dobar humor i čak i kada je ismevao sebe, mene, koga god, to je radio dražesno i nisi mogao da se uvrediš. Celog života igrao je te iskrene dečačke igre, jer za njega život jeste bio igra. Rekao nam je "Bolestan sam, ali to je ništa, to ćemo mi da prevaziđemo". Shvatio je to kao još jednu situaciju koju treba nadigrati osmehom i pozitivnim stavom – kaže ona.

U njemu je uvek bilo nečeg posebnog, nečeg što je odavalo buduće visine koje je dostigao profesionalno i privatno, otkriva nam ona.

- Istovremeno bio je jako osetljiv, valjda je zato i postao veliki glumac. Nepravda ga je do srži pogađala. Prvi put sam to primetila u sedmom razredu kada sam ga srela u dvorištu potpuno potištenog. U pitanju je bila neka glupa ocena, neko odgovaranje na kome je on dobio četiri, ali nije ga bolela ta četvorka, već što nastavnik nije prepoznao njegov trud i olako ga ocenio. Jako je neobično za dečaka da bude toliko osetljiv – kaže ova žena.

Njihova generacija je svašta preživela, ali Nebojša je jedan od retkih koji se nikada nije obrukao, smatra Aleksandra.

- Nikada nije izgubio obraz. Nije podlegao nijednoj euforiji kojih je ovde bilo previše i u koje su nas tako mlade olako zahvatale. Mi smo generacija koja je svašta preživela, a on je bio najbolji od nas, nacija, najlepše što je izraslo u tim turbulentnim vremenima. Naš zajednički prijatelj Laza mi je jutros poslao poruku "Nikome nije svejedno. I oni koji su ga znali i oni koji su ga jedva poznavali osećaju isto, težinu gubitka kaa da smo izgubili najlepši deo naš samih – kroz suze zakjučuje njegova drugarica.

Izvor: Blic.rs/Espreso.rs
Foto: Pink premijera/Youtube

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.