Ivan Ljuba na Kolarcu

Nekoliko izlaženja pred publiku koja je aplauzom rekla kako je doživela prvi nastup Ivana Ljube na Kolarcu. Razmena pozitivne energije na sve strane. Osmeh na licu, ruka na grudima i duboki naklon publici. Orkestar podržava, a dirigent Dorijan Vilson odobrava dugotrajni aplauz. I cveće dolazi na binu, baš kao što su i zaslužili

Ivan Ljuba na Kolarcu – to je pravi razvoj jedne karijere koja je počela estradno, a sada ide putem umetnosti. Ovaj mladi pijanista je sa orkestrom izveo Varšavski koncert Ričarda Adinsela i bilo je stvarno dobro. Za publiku, orkestar i njega. Energično i efektno.

“Odlično se osećam, prezadovoljan sam, to je to. To je ono što sam želeo. I nije španska serija. Prošao sam kroz tunel Velikog Brata, pržio se u njemu i izašao na drugu stranu”, rekao je posle koncerta Ivan Ljuba, koga će ubuduće javnost znati kao pijanistu, što on i jeste pre svega, a ne samo kao pobednika jednog TV-šou programa.

“Probio sam led. Još sabiram utiske i gledam šta sam postigao. Znam da je za sve potrebno vreme, da biste sagledali gde ste. Ali mislim da sam uradio odličan posao zato što mi je sve vreme bila uključena glava”, kaže Ivan, dok čestitke još stižu sa svih strana.

A najvažnija je od publike i od direktora Beogradske filharmonije – Ivana Tasovca.

Tasovac je Ivanu dao priliku i on je znao kako da je iskoristi. To se vidi i na zadovoljnom osmehu direktora Beogradske filharmonije koga po završetku koncerta publika posmatra s izrazom odobravanja. Sve čestitke za dobar posao i dobru energiju koja je prostrujala Kolarcem. Muzika u stilu Rahmanjinova, komponovana (1941. godine) za film Dangerous moonlight u isto vreme je nežna i na momente zastrašujuća jer je tema iz Drugog svetskog rata.

A da li je bilo treme?
– Kako da ne. Celu nedelju dana pred koncert. Tresla me je trema, a onda sam pomislio – pa neka me celog protrese, neka prođe kroz mene i prepustio sam se. Tako i treba. Noć pred koncert nisam dobro spavao, a malo su me poremetili i intervjui koje sam davao uoči nastupa. Dirigent mi je kasnije rekao da nekoliko sati pred koncert moram da budem sam sa sobom. I u pravu je. Ja sam mislio da su mi organizatori odredili susrete s novinarima, a oni su mislili da je to moj izbor. Tako da je tu otišao deo energije što sledeći put ne treba da radim.”

Da li si kao pijanista zadovoljan nastupom?
– Zadovoljan sam, iako moram priznati da sam se prilično izduvao na generalnoj probi i tamo dao najbolje, a na nastupu je bilo malo krize iz koje sam ipak izašao. Bilo je dobro.

Kako su te prihvatili dirigent i orkestar?
– Odlično. I to je najvažnije za mene. Atmosfera u orkestru je sve vreme bila dobra, a aplauz sam dobio već posle prve probe, što je, kažu, retkost. To mi je mnogo značilo. Pretpostavljam da su u početku i oni bili zbunjeni i pitali se – kako tako dobro svira, jer neki od njih nisu znali da sam ja diplomirani pijanista. Da je to moja profesija. A meni je najvažnije da se u svojoj profesiji dokažem. To je ono što sam želeo. To je moj put. I nije isto biti popularan zbog nečeg što nisi zaslužio i zasluženo dobiti aplauz za nešto što si stvarno uradio. Zato je ovo za mene ogroman događaj i ispunjenje mojih snova.

Od čega ili od koga će ubuduće zavisiti tvoja karijera?
– Ja moram da budem spreman, a karijera zavisi i od sreće, kontakata s kolegama i drugih poznanstava. Zavisi i od Tasovca kome sam veoma zahvalan jer je on osmislio ovaj moj nastup. Rekao mi je da već razmišlja o budućem angažovanju. To je odlično i tome se radujem. Znao sam, ako se dobro pokažem ovog puta, biće i sledećih. I već vidim jedan nastup sa jednom našom operskom divom koji bi trebalo da se ostvari u roku od godinu dana. O tome još ne mogu da govorim jer ne želim da idem mnogo unapred. A biće i kamernih sastava…neću sada o tome. Dobro je i nastavljam da radim i presrećan sam. Hvala svima koji su me podržali, mnogo mi znači.

A kuda si otišao posle koncerta?
– O, pa otišli smo ne večeru. Sa Tasovcem i japanskim ambasadorom. Bilo je vrlo prijatno i za mene korisno. Kasnije smo otišli na veliku proslavu lista Danas koji je u Hotelu M slavio deset godina izlaženja. Ma super, divno veče.

Ivanu su posle koncerta čestitali, ne samo prijatelji i novinari, nego što je najvažnije – stručna publika. Među njima su bili njegovi profesori iz osnovne i srednje muzičke škole, zatim profesor Nikola Rackov u čijoj klasi je Ivan diplomirao klavir na Fakultetu muzičke umetnosti.

Bilo je tu i javnih ličnosti, a čestitkama su se pridružili i glumica Ružica Sokić i Aleksandra Kovač, koja je uredno čekala u redu da u garderobi Ivanu stegne ruku i pruži podršku. I na kraju, sreću su s njim podelili i neki ukućani prvog serijala Velikog Brata – Đankarlo, Bane sa ćerkicom, Jadranka sa suprugom i ćerkom.

Koncertu su prisustvovali i predstavnici produkcijske kuće Emotion. Ovo je bio, reklo bi se – dobar posao za sve nas. I da ništa drugo ne valja sa projektom Velikog Brata, za koji će mnogi reći da podstiče voajerizam i najniže strasti kod čoveka, i da ne bude više junaka kakav je Ivan, jedan ovakav je dovoljan da opravda naše učešće u ovom projektu. Da, možemo reći – nismo samo virili kroz ključaonicu i time povećali gledanost. Ne, uradili smo nešto korisno i zato se dobro osećamo.
A to je više od izgovora.

I, idite na Kolarac, tamo je prava pozitivna energija koja se još dugo nosi.

Jasminka Kocijan

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.