Nada za Vrt dobre nade

Beogradski zoološki vrt, jedno od omiljenih mesta Beograđana, i ne samo njih, poslednjih meseci puni naslovne strane novina, ali ne zbog nekog novog stanara već zbog najave da će biti izmešten s Kalemegdana

Nekada se “Vrt dobre nade” prostirao na 14, a danas zauzima samo sedam hektara, gde živi oko 2000 životinja i 270 životinjskih vrsta. Površina novog zoološkog vrta, kako se spekuliše, trebalo bi da bude nešto veća od 20 hektara. Gradska vlada najavljuje preseljenje na lokaciju u Surčinu, na Kosmaju, Avali, Fruškoj Gori ili u Krnjači.

Direktor Vrta, Vuk Bojović, najavljuje veliku borbu protiv ove akcije i obećava bitku do kraja. “Ljudi koji ovo sada rade, rade isključivo zbog pohlepe, jer je parcela na kojoj se nalazi zoo vrt skupa, pa bi oni da na tom mestu naprave menjačnice, kafiće, restorane, diskoteke i butike. Ja sam im se usprotivio pa su se sad zainatili, ne toliko zbog vrta, koliko zbog mene. Ti ljudi koji daju intervjue i slikaju se za novine nisu ništa uradili za vrt jer ne razumeju značaj ovakve investicije” – kaže , očigledno ogorčeni, direktor Vrta.

Superbrend

Vuk Bojović nas podseća da je Beogradski zoo-vrt ove godine dobio značajnu nagradu za “Superbrands” – u konkurenciji više od 2800 brendova za “Superbrands” izabrano je 34. Iako bi sada grad trebalo da dotira i pomogne da se brend poboljša, po Bojovićevim rečima – niko se još nije javio. Cilj ove prestižne manifestacije je promocija brendinga kao specifične oblasti marketinga, što je značajno i za Vrt i za grad. Uprava vrta želi da vrt, koji je smešten u samom centru grada, postane mesto za predah od gradske vreve, da bude prostor za druženje i učenje, užitak i opuštanje.

„Naš vrt posećuje na hiljade stranaca koji odlično znaju šta su i kako izgledaju svetski zoo-vrtovi i niko od njih nije imao primedbe, dok ovi ovde uvek nešto zanovetaju i slikaju za novine uvek jedan delić vrta koji se ne koristi, nije renoviran, oronuo je i ružno izgleda. I onda takvu sliku šalju u svet. Ti kvazistručnjaci jedva čekaju da dođu na gotovo i sednu u moju fotelju. Od preseljenja vrta neće biti ništa jer je to velika investicija, a lokacija treba da ispuni pet uslova koje ta blatnjava zemljišta o kojima oni pričaju nikako neispunjavaju. Ti ljudi su ona generacija koja je došla iz sela u grad, pa sad mrze životinje jer ih podsećaju na detinjstvo i korene“ – prokomentarisao je Bojović trenutnu situaciju.

Lavovi u bašti

Beogradska tvrđava se polako pretvarala u muzej i park sa šetalištima, a među njenim zidinama smeštene su razne ustanove, među kojima i zoološki vrt, koji je osnovan 1936. godine. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik Vlada Ilić. Prvi stanovnici vrta tada su bila dva lava koje je gradonačelnik gajio u bašti svoje vile.

Kada je formiran, vrt je zauzimao prostor nešto veći od tri i po hektara, da bi bio proširen na sedam, a zatim, izgradnjom restorana “Kalemegdanska terasa” i pripajanjem jednog dela Donjeg grada, čak na nešto više od četrnaest hektara, i na toj površini je dočekao i Drugi svetski rat. Prilikom bombardovanja u vrtu je stradao veliki broj životinja i ljudi koji su se tu sakrili. Zbog razaranja i drastično smanjenog broja životinja, površina Vrta se posle rata svela na oko sedam hektara, koliko i danas zauzima.

Sadašnji direktor, Vuk Bojović, koji je zatekao svega šezdesetak životinja, računajući i ptice, uspeo je da preuredi sve objekte i kaveze koji su bili dotrajali, oronuli i neuslovni. Zapuštene staze i zelene površine zarasle u korov doveo je skoro do savršenstva. Okružen grupom istomišljenika, Bojović se dao u potragu za saradnicima i donatorima bez kojih bi poduhvat unapred bio osuđen na propast. Ambiciozan, kreativan i pun ideja, brzo je realizovao svoje zamisli. To je probudilo i pažnju medija, pa samim tim i javnosti. Novcem od prodatih ulaznica počeo je racionalno da raspolaže i podrška je stizala sa svih strana.

A danas? Nova nada ili novi sukobi?

Državna ili privatna svojina

Ministarstvo za privredu i privatizaciju Republike Srbije početkom decembra 2006. godine pokrenulo je inicijativu za privatizaciju društvenog preduzeća “Zoološki vrt grada Beograda”. Od tada pa do danas po medijima traje rasprava da li treba privatizovati ovo preduzeće koje je deo Kalemegdanske tvrđave, odnosno pripada Javnom preduzeću Beogradska tvrđava, i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja za Srbiju.

Cela stvar je u nadležnosti parlamenta Srbije jer on odlučuje o sudbini, promenama ili prodaji kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Beogradska tvrđava uputila je Gradu zahtev u kome traži da upravlja parcelom na kojoj se nalazi zoo-vrt, jer je ovakav potez neophodan radi zaštite Beogradske tvrđave. Direktorka Beogradske tvrđave, Ljiljana Obradović, kao i ostali zaposleni, nije htela da razgovara na ovu temu. Na isto to pitanje bili smo uskraćeni za odgovor i od gradskog arhitekte Đorđa Bobića.

Pomoćnica gradonačelnika, Gorica Mojović, kaže da će gradska vlada učiniti sve što može da Vrt ne padne u ruke privatnika, jer je značajan za Beograd i ne sme da bude privatizovan. Po njenim rečima, u interesu grada je i očuvanje Kalemegdanske tvrđave kao kulturno-istorijskog dobra, a ako zoo-vrt postane javno preduzeće, on će ostati na Kalemegdanu i o njemu će se i dalje brinuti Vuk Bojović.

Ljubitelji i ljubimci

Neke životinje moraće da budu premeštene na novu, veću, lokaciju, koja će biti svojevrstan beogradski safari i gde bi one bile slobodnije, jer širenje Vrta na Kalemegdanu više nije moguće.

Preseljenje Vrta s Kalemegdanske tvrđave podržali su udruženje ORKA, Biološki fakultet i još neke organizacije za zaštitu životinja. ORKA predlaže formiranje specijalne komisije koja bi trebalo da odluči šta je najbolje za životinje u Vrtu. U komisiju bi trebalo uključiti predstavnike Gradske uprave, Ministarstva poljoprivrede, Uprave za veterinu, upravu zoo-vrta, Biološki i Veterinarski fakultet i međunarodne organizacije. Problem je vrlo kompleksan a interes i zaštita životinja trebalo bi da budu na prvom mestu.

Zanimljivo je kako na ovaj problem gleda profesor Veterinarskog fakulteta dr Nikola Popović, koji kaže: “Ja sam mrzitelj zooloških vrtova, jer je po meni to jedna primitivna institucija gde se životinje drže zatvorene i na taj način se maltretiraju i muče. Zabranio bih sve zoo-vrtove u svetu pa i ovaj naš u Beogradu, a deca ako su željna životinja mogu da ih gledaju na televiziji, na kanalu Animal Planet”.

Na ulasku u beogradski zoo-vrt, sreli smo Emiliju Paunović, penzionerku, koja često sa svojim unučićima posećuje ovo mesto i koja nam je na pitanje o njegovom preseljenju rekla: ”Ja živim u centru grada i sigurno nisam za preseljenje vrta u Surčin ili Krnjaču, jer bi mi to bilo mnogo daleko. Mislim da je ovde kulturno i da je njegov opstanak na sadašnjem mestu dobar. Možda bi za životinje bilo lepše da su u prirodi i na nekom većem prostoru, ali je za nas posetioce, kao i za decu, ovo ovde prava mala oaza”.

Oko preseljenja i privatizacije zoo-vrta mišljenja i interesi očigledno su podeljeni, a problem neće ni biti moguće rešiti dok se ne donese Zakon o dobrobiti životinja. Srbija je jedna od retkih zemalja koja taj zakon nema.

Jelena Antonijević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.