OTVORILA DUŠU: Nataša Miljković o karijeri, maskama, sreći i sinu Lazaru

Voditeljka je sa Javnog servisa prešla na „Prvu“ televiziju, početkom leta, što je izazvalo veliku pažnju pošto se taj korak, sudeći po reakcijama mnogih, nije očekivao.

Nataša Miljković se, kao i uvek do sada, odlično snašla i nije, kao što nikada i nije, ni od privatnog života, ni karijere, pravila veliku dramu. Iskusan televizijski radnik, stabilna u svom profesionalnom izrazu, otvorila je novo poglavlje, očigledno, u pravom trenutku.

Oduvek je radila zanimljive emisije, upečatljivih naziva i interesantnih tema, a sada je otkrila kakvi su njeni lični, jutarnji programi, kako stoje stvari u njenom životu i kojim „ključevima“ otključava vrata iza kojih smatra da je čeka sreća. Konkretno, na njen način, uz malo reči, ali sa puno smisla, i uz osmeh, iza koga se krije jedna važna stvar koja nju, prvenstveno, čini takvom kakva jeste.

Koliko je važno, u i čemu najviše, u životu biti „prvi“?

- Nemam taj takmičarski duh ni prema drugima, ni prema svetu. Ne bavim se sportom, tako da, kroz život idem spokojno. Važnije od toga da budem prva je da budem prava.

Imate li ambiciju da budete „prva“ na „Prvoj“?

- Imam samo želju da sve bude kako treba. Dugo nije bilo.

Kako osmisliti srećan životni “jutarnji program“ i isti takav dan?

- “Jutarnji program” ne mora da bude srećan, ali mora da daje nadu. Ne budimo se svi sa osmehom na licu, imamo dane tuge i boli. Ali, treba nam znak da je to sve normalno i da je to život. Treba nam snaga i znanje. Tako vidim ulogu tog “jutarnjeg programa”.

Koja jutra nikada ne zaboravljate?

- Jutra koja sam dočekala budna, ali to je bilo u „prethodnom životu”. Sad, uglavnom, pamtim jutra kada se uspavam, pa se ceo svet pretvori u haos, koji me juri celog dana.

Kakve emocije su obeležile period rastanka sa “RTS” - om i prelazak na “Prvu”?

- To je sve posao. Nema tu puno emocija, mora se ići dalje.

Kada se u jednu kutiju spakuju fotografije, sitnice sa radnog stola, godine, iskustvo, uspomene, i zatvori se jedno životno poglavlje, u kakvu kutiju se pretvara srce?

- Naša iskustva su naši “drugi roditelji”. Mnoga od njih nemamo po fotografijama, sveskama i fasciklama, ali, možda su ta i najvrednija. Moja iskustva i uspomene su ono što sam ja postala, i zato je važno, kad zatvaraš poglavlja, pogledati u svedoke prošlosti i znati ko si bio, kakav si postao i šta si hteo da budeš.

Koliko su vam radikalni rezovi pomogli da izmontirate srećnu stvarnost?

- Pomogla mi je iskrenost prema sebi i drugima. Nije lako seći, lakše je udobno čekati da neko drugi preseče, ali, to je, uglavnom, kukavičluk. Montaža je, izgleda, u životu postala mnogo važnija nego na televiziji, i to me beskrajno zbunjuje.

Jedno ste od najpopularnijih televizijskih lica u Srbiji. Da li, ponekad, nosite “masku”?

- Ja sa svojom “poznatošću” živim mnogo duže nego bez nje, jer sam počela vrlo mlada, tako da više i ne znam da li postoji neko moje pravo ili “nepravo” lice. Mislim da popularnost, posle toliko vremena, nosim kao žensku tašnu. Ne osetim je, smeta mi samo kad je preteška.

Kako danas “stoje stvari” u vašem životu i karijeri?

- Vrlo sam zadovoljna. Nadam se da će potrajati. Uživam dok radim, jer mnogo volim ovaj naš ludi posao, u kome, tek što kažeš: “Hvala na pažnji, doviđenja”, već trčiš i smišljaš šta ćeš raditi sutra.

Šta se krije iza vašeg osmeha?

- Nema zadnje namere. Krije se karakter.

Kakav “ključ” otključava vaše srce?

- Dobrota. Slaba sam na nju.

Kakvim ključevima se otvaraju ona, možda najvažnija vrata u životu, iza kojih nas čekaju sreća i ljubav?

- To ne umem da definišem. Mislim da je važno imati dobar odnos prema životu i veliku zahvalnost prema njemu. Gledati zdravo i pravo, čak i kad nema logičnih razloga.

Ponekad delujete hladno i rezervisano, retko pokazujete emocije. Bez koje, ipak, ne možete?

- Ljubavi, naravno. Bez nje nema smisla, a bez smisla nema života.

Šta, pored te ljubavi, čini trenutke koje delite sa svojim sinom Lazarom?

- Svi ljudi oko nas, njegova simpatija, najbolji drugari, fudbal, treninzi, naši rituali pred spavanje i još toliko toga. Ogroman je taj svet u kome je on najvažniji deo.

Zbog čega se, kao majka, najviše preispitujete?

- Videćemo kad Lazar odraste. Po tome u šta izraste, znaćemo kakva sam mama bila.

Da li još, ponekad, noću, sa prozora, sami, posmatrate Beograd i šta osećate u tim momentima?

- Više nemam vremena za to. Sada je ta pozicija rezervisana za Lazara i njegove drugare. Oni obožavaju taj pogled. Izgleda da, za mene, posle deset godina, taj prozor više nema istu ulogu, što i jeste poenta života.

Jeste li uspeli da budete srećni i ostvareni u meri dovoljnoj za “jutarnji program” koji ima nadu?

- Trudim se da budem. I izgleda da jesam.

Izvor: Novosti.rs
Foto: natashamiljkovic/Instagram

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.