MOJE PUTOVANJE IZ SNOVA: Violeta Babić – Tunis

Violeta Babić, profesor srpskog jezika, ne bavi se osnovnim zanimanjem i nećemo je videti u školi, sa dnevnikom u rici, već je poznatija kao pisac knjiga za decu i mlade. Nalazi se na poziciji lektora i urednika u "Kreativnom centru" pri čemu redovno edukuje mlade kroz brojna popularna dela namenjena negovanju maternjeg jezika. Njena izdanja "Knjigu za svaku devojčicu", "Knjiga za svakog dečaka" i "Beležnice" prodaju u sedam zemalja i osvajaju mališane kojima srpski jezik nije maternji. Našim čitaocima, na poetski način, predstavila je svoje putovanje u Tunis otkrivši lepote ove popularne afričke zemlje, omiljene destinacije mnogim srpskim turistima.

- Oduvek, još od detinjstva, volela sam leto, toplotu, sunce, more i putovanja u divne nove krajeve. I dan - danas jedva čekam leto da bismo se moj muž i ja uputili u neku novu, još neviđenu zemlju, da bismo u njoj videli što više možemo, upoznali se sa zanimljivim gradovima, mestima i običajima naroda koji tu žive, fotografisali i uživali. Putovali smo po Evropi, obišli istok Amerike, kročili nogom i u Aziju, a sada je, eto, došlo vreme da vidimo i Afriku.

Obično biramo mesto za letovanje koje se nalazi nadomak nekog istorijskog mesta koje se naprosto mora videti ili antičkog lokaliteta koji smo dugo želeli da posetimo, a o kojem smo samo učili u školi, pa smo tako, na primer, išli na Samos da bismo brodom prešli u Tursku i obišli čuveni Efes, letovali smo na Kosu, ali smo prešli more sve do Bodruma i Halikarnasa, jednog od sedam svetskih čuda, ali i da bismo posetili neverovatno vulkansko ostrvo Nisiros. Bili smo u Sorentu da bismo mogli da posetimo Kapri, Pompeju i Napulj, da bismo se popeli na Vezuv, otišli u drevni Amalfi i Pozitano. Boravili smo na Siciliji, pa smo videli Taorminu i našli se na vrhu Etne, letovali smo na Kritu da bismo posetili Knosos, ali i otputovali katamaranom do Santorinija.

Ovog leta odlučili smo se za Tunis, zemlju severne Afrike, i nismo se pokajali. Izabrali smo hotel u Hamametu, nadomak grada Tunisa. Još u Beogradu smo znali da svakako moramo videti Kartaginu kad smo već tako blizu nje. Planirali smo i put do južnog dela zemlje, do pustinje, jer su peščane dine nešto što sam odavno želela vidim. Uspeli smo u svemu, ali nas je iznenadilo vreme: umesto vedrog neba bez oblačka gledali smo tamne oblake nad plažom, grmelo je i sevalo i često je padala kiša. Ni meštani ne pamte toliko niske temperature u avgustu kao što su bile ovog leta – rekli su nam uz osmeh: „Ovo je neka sabotaža!“ – a i nama su bile čudne onolike bare pokraj puta , dok smo putovali na jug sušnog Tunisa. Doživeli smo, eto, da u Sahari umesto 46 stepeni u hladu – bude samo 35, a na plaži oko 24! Želeli smo Kartaginu – videli smo je!

Grad koji je osnovala feničanska princeza Didona bio je pre nove ere velika i moćna imperija koja se sukobila s Rimljanima. „Što se ostalog tiče, smatram da Kartaginu treba uništiti“, izgovarao je rimski cenzor Marko Pontije Katon Stariji na kraju svakog svog govora. Zbog Kartagine vođeni su punski ratovi, a Treći punski rat baš na mestu sa ovih fotografija. Rimljani su je, sećate se, uništili do temelja, a zemlju na kojoj se prostirala posuli su solju da na njoj nikada ništa ne bi uspevalo. Ipak su na mestu razorene Kartagine podigli svoju Kartaginu. Danas na brdu iznad Tunisa još ima tragova drevnog grada. Potom smo obišli i Sidi Bu Said. To je mondensko predgrađe grada Tunisa, a nekada ribarsko selo koje je dobilo naziv po Sidi Bu Saidu (svetom ocu Saidu) koji je živeo na toj padini posvećen razmišljanju. Tu je, njemu u čast, posle njegove smrti sazidana džamija, a oko nje niklo je naselje puno popločanih ulica i belih kuća s plavim prozorima i vratima koji su ukrašeni kovanim gvožđem. Tu se na svakom koraku prodaju suveniri i narodne rukotvorine Tunišana – ćilimi, prekrivači, nargile, čuvena keramika iz grada Nebula, krzno, koža, suveniri od bakra i srebra, začini…

S visine na kojoj se nalazi Sidi Bu Said pružaju se divni pogledi na zaliv grada Tunisa. Možemo reći da je Sidi Bu Said pravi tuniski Santorini. Otišli smo zatim i u grad Tunis. Medina je prepuna trgovaca koji vas vuku za rukav ne bi li vas primorali da kupite nešto baš kod njih. Pričuvajte se tuniskih trgovaca. Možete lako biti namamljeni, pa prevareni. Videli smo i hotel „Viktorija“ u centru grada – tu je sniman „Engleski pacijent“. Brojne lepe zgrade sagrađene su dok su Francuzi vladali Tunisom, a mnoštvo modernih zgrada tek se zida. Vreva je svuda, saobraćaj je strašan, svako vozi kako želi, kao u Istanbulu, možda i gore. Ali dah grada Tunisa je opojan. Međutim, znajte, najveću avanturu doživeli smo u Sahari, dok smo jahali kamile. Nismo mogli ni sanjati da ćemo uz ostvarenje snova, šetnju po dinama i toplom pesku, uz boravak u pustinji u kojoj su snimani „Engleski pacijent“ i „Ratovi zvezda“ upasti i u peščanu pustinjsku oluju.

Gibli, pustinjski vetar, podigao se iznenada i začas se naš karavan od 48 kamila našao u kovitlacu peska. Ni sama ne znam odakle mi hrabrost da u tim trenucima slikam peščanu oluju. Digla se iznenada, stigla nas je za minut, nestali smo u njoj. Ponosna sam na ove slike, koje sam snimila s kamile u pokretu. Dobro je što nisam pala i ostala zatrpana peskom... Drugog dana u pustinji vozili smo se džipovima po slanom jezeru Šot el Džerid. Jezera nema, presušilo je, ali su predeli nalik na one s druge planete. Nije ni čudo onda što je Džorž Lukas baš tu snimao delove svojih „Ratova zvezda“. Otišli smo i u Matmatu i tamo našli troglodite, kuće Berbera. Oni i danas žive tamo, u kućama ukopanim u brda Matmate. Videli smo i Čebiku, veličanstvenu oazu u planinskom vencu Atlasa, gde je Spilberg snimao Indijanu Džonsa. Preko dina smo vratolomnom vožnjom stigli i do seta sa snimanja „Ratova zvezda“! Lukasovi „Ratovi zvezda“ samo su film, ali verujte, bila sam na planeti Tatuin na kojoj je odrastao Luk Skajvoker. Pogledajte moje slike iz pustinje i Matmate! Videćete da govorim istinu.

Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.