PONOVO SINGL! Bojan Perić: Prihvatio sam raskid sa Anđelom!

Nedavno je jedan od omiljenih glumaca mlađe generacije Bojan Perić napunio 33 godine. Njemu samom pomalo je smešno što još uvek prolazi uz takav opis, bez obzira na brojku koja mu se čini poprilično ozbiljnom i priseća se trenutka u kojem je, na samom pragu tridesete, primio nagradu magazina „Story“ za mladu nadu godine.

Tada sam zahvalio što mi nagrada dolazi dok sam još mlad, a eto sad punim 33 i stvari se nisu mnogo promenile. Ljudi me i dalje doživljavaju kao klinca, valjda zbog genetike. Voleo bih da samog sebe percipiram kao ozbiljnu osobu, ali na neki način, taj Petar Pan u meni dobar je za određene stvari. Pre svega, dobijam uloge mlađih ličnosti i to koristim kad već mogu, a biće vremena i za to da igram starije ljude. I dalje imam dečačke manire, tako se i ponašam, što ne mora nužno biti loše – smatra glumac koga je veliki deo publike upoznao po ulozi kadeta Danijela Stošića u „Vojnoj akdemiji“, a kako sam tvrdi, nešto iz tog lika primenio je u sopstvenom sazrevanju tokom proteklih godina.

Za četiri sezone prešao je dug put od nestašnog i nezrelog mladića do formirane ličnosti, a mislim da sam na putu promene tog lika pokupio nešto i za privatni život, te sam se i ja u proteklim godinama promenio. Otkrio sam kod sebe zrelost u razmišljanju – kaže Perić koji je neminovnost i težinu životnih promena, nažalost, nedavno i sam osetio nakon neočekivanog raskida s dugogodišnjom devojkom Anđelom Pavlović.

Neočekivan je bio makar medijima i svima onima koji su verovali da Bojan na ljubavnom planu živi još jednu uspešnu priču. Ipak, umetnik se, izgleda, već pomirio s novonastalom situacijom te nam je potvrdio vest i kratko prokomentarisao da je nakon više godina ponovo „singl“.

To je sastavni deo života, jedan momenat koji je takav kakav jeste i ništa tu nije novo ni čudno. Tako sam ja to doživeo – pomirljivo konstatuje Bojan i ne želi da dodatno govori o raskidu koji je zasigurno uzdrmao njegov svet više nego što bi želeo da javnost zna.

Perić ipak ne dopušta da ga trzavice u ljubavi poremete i govori o uspehu serije „Konak kod Hilmije“ u kojoj igra Valtera kojeg naziva „šminkerom revolucije“. Bojan je zbog snimanja ove TV sage dugo boravio u Sarajevu, i prvi put je na duže bio odvojen od kuće, što nije uvek lako, iako se on navikao na česta putovanja.

Tamošnje gostoprimstvo pomoglo mi je da se osećam bolje, iako sam došao potpuno sam. Oslobađao sam se stresa kroz rutinu trčanja uveče. Hotel u kome sam odsedao bio je smešten kod Ilidže i trčao sam do Sarajeva devet kilometara, a potom bih se vraćao tramvajem. Ta staza bila mi je taman i moram priznati da se nikada nisam bolje fizički osećao, a čak sam se time odlično spremio i za snimanje „Vojne akadamije“ – kaže Bojan i dodaje da mu je prijalo što je radnja te serije smeštena u epohu, odnosno u vreme Drugog svetskog rata.

Tada su živeli kulturniji ljudi. U velikoj meri smatram da danas živim u pogrešnom vremenu baš zbog toga. Vaspitan sam na određen način koji danas nije moguće često sresti u komunikaciji s ljudima. Moja majka posvetila je život tome da ja budem kulturan i normalan, i nadam se da je u tome uspela, dok danas većina ljudi nema dovoljno vremena da se pozabavi svojom decom i onda im daju „ajped“ ili telefon u ruke – kritikuje Bojan današnje društvo. Kaže da njegovo detinjstvo nije uopšte tako izgledalo.

Dosta vremena provodio sam s roditeljima. S majkom sam izlazio i u kafić. Ona bi s drugaricama izašla u grad i uvek bi povela mene, koji sam se igrao svojim autićima. Znao sam sve radnje zahvaljujući njoj. Zatim je došlo vreme da se igram sa svojim drugarima i stalno smo bili napolju. Imao sam zdravo odrastanje. Danas po detetu odmah možete da vidite da li je voljeno i odgajano ili je odraslo uz ekran – kaže glumac, ali ipak smatra da će sutra sopstveno dete uspeti da podigne na pravi način.

U gomili mladih ljudi koji mi prilaze za autogram ili fotografiju mogu da u roku od petnaest sekundi razgovora zaključim sve o njihovom rodoslovu i vaspitanju koje su dobili. Kada klincima potpisujem autograme, ja pitam kako se zove njihova mama. Onda napišem autogram mami jer prepoznam činjenicu da je ta žena uložila mnogo vremena u vaspitanje svog deteta i siguran sam da se oseća prijatno kada sazna da je njeno dete odskočilo od hiljadu druge dece koje sam sreo tog dana. Dve devojčice u Aranđelovcu bile su toliko ljubazne da sam osetio potrebu da nešto napišem i njihovim roditeljima. Zato mislim da bih sutra i ja mogao da tako vaspitam svoje dete, to mi govori da je još uvek moguće. Ako u tome ne bih uspeo, bio bih potpuno poražen – zaključuje Bojan.

Izvor: Story
Foto: bokiperic/Instagram

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.