Green Beat drugi dan

Prelepi vokali, manja gužva nego prvog dana i dalje vesela atmosfera...

Gus Gus su počeli kasnije nego što je planirano, tako da je to pomerilo satnicu za ostale izvođače. Elektronski zvuk isprepletan vokalima širio se tvrđavom. Svi su đuskali, mada je atmosfera više bila u iščekivanju onoga što sledi.

Rošin Marfi smo čekali malo duže... Publika je s vremena na vreme zviždala, ljudi su na bini nameštali instrumente, a Nju smo čekali više od pola sata. I na kraju izlazi ona – prepoznatljiv vokal Moloka... Sa nekom vrstom bele pelerine, crvena kapica i crvene rukavice. Pozdravlja Beograd. I čuje se njen glas - prirodno lep, specifičan i prepoznatljiv... Vredelo je čekati je. 

Bilo je nekoliko bržih numera uz koje je moglo da se igra na početku, ali je Rošin uglavnom pevala balade, i sve tako do kraja. Za svaku numeru se presvlačila – čas je imala kapu sa šljokicama, čas je bila u kožnom odelu sa „pilotskim“ naočarima, ili u svetlucavoj jakni. Poseban doživljaj je bilo gledati je kako se kreće na bini, kako se slobodno ponaša i igra, bez trunke ustezanja. A svemu daje ironičan i erotičan karakter... Ima potpunu koordinaciju sa orkestrom, a dve crne pevačice su upotpunjavale svojim zvonkim glasovima svaku numeru...
Na kraju, publika je zove na bis, i ona peva „Forever more“, jednu od najlepših pesama dok je bila u grupi „Moloko“. I onda se vidi koliko je to bio dobar spoj elektronske muzike, instrumenata, emocije i predivnog vokala. Kada se završila „Forever more“ u jednom trenutku se činilo, da su sve ruke podignute uvis i da su tapšale u znak zahvalnosti.

Ono što je zamerka jeste to što su se, zadnjih 45 minuta, svirale samo balade, što je spustilo atmosferu. Ipak je to festival... I njen nastup je počeo posle pola tri, trajao do 4, što je vrlo kasno za koncert. Mnogi koji su čekali Nick Warren-a nisu više imali strpljenja da ga dočekaju.

I eto ideje za neke buduće planove... Ako sve krene onako kako bi trebalo, ovaj festival bi mogao sledeće godine da se prošiti na dve, ili više bina, na kojima će se razdvojiti žanrovi, i svako će moći da sluša ono što želi, a da ne mora da čeka da grupa ili DJ završi. 

Ali, to ne može bez ideje i ulaganja grada Beograda, da se Kalemegdan pretvori, na dva dana, u mesto ispunjeno publikom i muzikom.

Tekst: Nada Veljković 
Foto: Sanja Knežević