DA NIJE NJE, KO ZNA GDE BIH I KAKO ZAVRŠIO! Aco Pejović: Biljani sve dugujem!

Aco Pejović će uskoro održati velike koncerte u Beogradskoj areni. Prva je "planula" u rekordnom roku, druga je bila neminovna. I time je sve rečeno. Put koji im je prethodio, sa svim porazima, sadašnjost, sa svim uspesima, i zaslužena budućnost, sa svim srećnim izvesnostima. Hirurški precizan presek srca, potpisan muzikom, istinom i imenom jedne žene.

Prošli ste mnogo toga u životu. Koji koraci su bili najteži, a šta vam je pomoglo da prekinete "Hod u prazno" i postanete ovo što ste danas?

- Počeci su zaista bili teški. Bio sam mlad, uz to suprug i otac, a opet, na samom početku onoga što se zove karijera. Radio sam sedam dana u nedelji, kući dolazio umoran, mučila me je nesanica. Bio sam željan igre sa tek rođenom bebom, dok sam, s druge strane, želeo da održim obećanje dato pre venčanja - da ću supruzi Biljani biti podrška u nameri da završi željeni fakultet. Na sve to, tek smo se iz rodnog Prijepolja preselili u prestonicu. Ali, kad prelistam životni album i osvrnem se unazad, sve bih isto uradio. Toliko sam ponosan na svaki učinjen korak u našim životima, toliko sam svestan padova koje smo imali. Sve to me je dovelo na mesto na kome sam danas. Najpre otac tri sjajne mlade dame, suprug budućeg doktora ekonomskih nauka i čovek koji će uskoro održati dva koncerta u Beogradskoj areni. Lagao bih kada bih rekao da nisam srećan.

Jedna od vaših pesama se zove "Kuda ide ovaj život moj". Jeste li se nekada to zapitali i do kakvog odgovora ste došli?

- Ne preispitujem se na taj način. Kad se osamim, volim da razmišljam o sebi na način na koji razmišljam o svim svojim prijateljima. Precizno pravim hirurški rez kroz misli, sećanja, emocije. Ne volim da se štedim. Naprotiv. Kritičan sam, ali umem i da se, uslovno rečeno, potapšem po ramenu kada uradim dobru stvar.

Zbog čega je vaša mladost ponekad, možda, bila kao pesma "Mladost koje nema", a šta su vam donele zrele godine, što vas danas, suštinski karakteriše na svim nivoima?

- Biljana i ja smo se venčali odmah nakon što je ona završila srednju školu, a ja sam bio tek nekoliko godina stariji. Zajedno smo odrastali, menjali jedno drugo, podržavali se, sazrevali. Tako smo, zajedno, postajali ljudi. Možda me je kombinacija njene ljubavi, moje muzike i dosadašnjeg životnog iskustva, zapravo, izdefinisala kao čoveka. Satkan sam od emocije, realnog života i nazivanja stvari pravim imenom.

U vašem glasu se oseća iskustvo proživljenog i publika to prepoznaje. Koliko je, ponekad, teško nositi to "breme", a da li bez njega vaša muzika ne bi bila takva kakva jeste?

- Ljudi bliski meni vole da kažu da svojim glasom najpre ogolim sebe, a onda i one koji me slušaju. Jer, osim u glasu, po izrazu na mom licu, dok izvodim određenu kompoziciju, čovek može da vidi, oseti i čuje sve. Isto je i sa ljudima koji me pažljivo slušaju, koji vole emociju koju donosim. A tu sam zaista svoj. Možda je sve preživljeno u životu i po klubovima u kojima sam radio, donelo dozu sete dok pevam, ali i dozu radosti zbog svih tih događaja koje sam kroz život imao i koje, Bogu hvala, imam i dalje.

Vaše pesme nose izrazitu emociju, često duboku bol. Koliko ste kroz njih isplakali sve što ovako niste mogli?

- Znate kako, nekada sam u raskoraku sa svojim pesmama. Imam divnu porodicu, mnogo svakodnevnih radosti sa njima i našim prijateljima. A onda mi se dogodi pesma koja u sebi nosi tugu koju umem da prepoznam. Nisam neiskren kada je pevam. Osećam je. Jedna od takvih je pesma "Sve ti dugujem", koju sam posvetio Biljani. Ona me je zaista obuzela u potpunosti i oslikava me. To sam ja. Kada se osvrnem, shvatam da je bilo mnogo više radosnica od onih suza koje su mi borale čelo. Ipak, trenutak kada sam pomislio da mi se život raspada, kada sam prvi put osetio veliku nemoć, bio je trenutak iznenadne bolesti moje supruge. Veoma teško sam podneo sve što se tih dana događalo, nisam krio suze koje su me zaista bolele, ali sam neizmerno zahvalan Bogu, zahvalan profesoru Goranu Tasiću i Lukasu Rasuliću, koji su učinili sve da porodica Pejović i sada bude srećna i nasmejana. I danas zaplačemo, ali od sreće.

Koliko je muzika bila vaš spas u takvim i sličnim periodima života?

- Muziku živim. Muzika nije moj posao, to sam ja. Moji najdraži ljudi znaju da im najlepše pevam kada sam za klavirom ili kada mi dodaju mikrofon preko stola i pogledaju me onim značajnim pogledom. Tada se prepuštam u potpunosti. Tada pevam svoje omiljene pesme, pevam pesme koje se sviđaju mojim prijateljima i za koje znam da bude emocije. I apsolutno svi reagujemo isto.

Da li su to one noći koje ne dozvoljavate da vam diraju i šta vam one donose?

- Trenutke provedene sa ljudima koji moj život čine lepšim ne menjam i ne dam nikome. Noći u kojima se okupljamo iz milion i jednog razloga su noći koje, zaista, ne dam da mi diraju. Moja ekipa, porodica, dobro vino i atmosfera začinjena mirisom kubanskih cigara, su moj najbolji životni "reset".

Nikada svoju karijeru niste okrenuli protiv sebe, niste je "prodali". Šta je bila cena te doslednosti i da li je bilo vredno platiti je?

- Karijeru nisam prepustio drugim ljudima, nisam išao linijom manjeg otpora. Možda mi je bilo teže, ali odluke sam, na kraju, uvek donosio ja. S tim u vezi, mišljenja sam da sam to uzde dobro držao, da sam i dalje na stazi sa koje u rekordnom vremenu stižem na cilj, i da nema bumeranga. Bar ne onog lošeg. Čvrsto sam na zemlji, jasno pokazujem osećanja i htenja, ali još jasnije ono što mi se ne dopada. Ja dobro znam šta hoću, ali još mi je jasnije šta neću.

Ponekad delujete kao nadmen i arogantan čovek, jer niste ono što bi drugi želeli da budete, posebno mediji. Koliko je ta zatvorenost štit i šta se krije iza njega?

- Arogantnim me smatraju ljudi kojima ne dozvoljavam da svojim neukim humorom, lošim vaspitanjem i zlonamernim pristupom zabadaju nos u moj privatni i profesionalni život. Nikada vam nijedan moj prijatelj, koji me dobro poznaje, neće reći da sam arogantan, bahat ili surov. Nikada! Jer, ne možete na lepu emociju odgovoriti lošom. Ali na loše ljude i loše postupke uvek reagujem. Verbalno. To su one moje hirurški precizne misli s početka ove priče.

U čemu ste "nepopravljivi" i to zamerate sebi?

- Nepopravljivo volim da "zarakijam" sa prijateljima i dočekam zoru. A kada dočekam zoru, prespavam dogovorene stvari. Kada prespavam dogovoreno, Biljana se naljuti na mene. I tako, već godinama, nepopravljivo grešim.

Šta se nalazi u onoj čaši vina sa kojom ostanete sami?

- Uglavnom istina. U tim situacijama se presabiram, množim i delim. Razmišljam o drugima, sebi, planovima. I veoma sam spontan. Ukoliko se, recimo, u takvim situacijama, setim nekih zanimljivih stvari, odmah "skačem" na telefon i, mahom video pozivom, kontaktiram osobu koja je u glavnoj ulozi. Tada se smejem glasno. Preglasno.

Šta u tim trenucima samoće, posebno danas, kažete sebi?

- Ponosan sam. Na sebe, na svaki pređeni put, svaki kutak u koji sam otišao svojevoljno, ili me je muzika ponela. A nisam čovek koji je lak na komplimentima. Ni prema drugima, ni prema sebi. Tim pre, moj ponos je potpuno opravdan.

Koliko je taj ponos opravdan i kada sagledate sebe kao roditelja?

- Najviše. Preponosan sam na to u kakve su ljude Magdalena i Marija izrasle. Iva je još devojčica, ali njih dve su već odrasle osobe. Osim činjenice da je jedna nedavno diplomirala, a druga sjajan student medicine, srećan sam kada vidim kako se ponašaju u društvu, kakve su osobe, koliko su omiljene i kako na savršen način umeju da izbegnu zamku javnosti, u koju deca ljudi koji se bave javnim poslom mogu da upadnu. Biljana i ja smo se trudili da ih, kroz odrastanje, vaspitamo na način dostojan časnih ljudi, u duhu pravih vrednosti, sa jasnim naznakama šta je dobro, a šta loše. Danas smo tu da podržimo njihove odluke, jer nema potrebe da im se mešamo u život, to su sjajne mlade dame.

Šta još, pored svega što pesma kaže, dugujete vašoj Biljani?

- Biljana je stub naše porodice i, da nije nje, ko zna gde bih i kako završio. Uz njenu podršku ostao sam svoj, a opet drugačiji. Ona je moja ogromna snaga, oslonac i životna ljubav i sreća.

Za šta je u životu dovoljno "Pet minuta", a za šta "Pet kvadrata"?

- Za ljubav, osmeh, zagrljaj, za "izvini", za život dostojan čoveka.

Šta je dovoljno za sreću i jeste li pronašli svoju?

- Podsetiću na reči Duška Radovića: "Sreća se krije u malim stvarima, proverite dobro, možda ste već srećni." Mislim da smo obojica, on tada, a ja sada, citirajući ga, sve rekli.

Izvor: Novosti
Foto: Hello!/Arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.