Srpski film

... budite sigurni da ćete videti minimum jednu scenu koja će vas potpuno šokirati i na koju, na kraju krajeva, i ne možete biti „pripremljeni“, jer najverovatnije u celom svom životnom veku niste imali prilike da se susretnete sa tolikom količinom surovosti, niti ste pomislili da ljudski rod može da ode tako daleko... a otišao je! 

Ako budete u prilici da pogledate „Srpski film“, pripremite se na to da na ovako nešto ne možete biti pripremljeni... Možda ste i pogledali trejler, pročitali kritike i komentare najrelevantnijih svetskih filmskih kritičara i najvećih svetskih režisera, i u salu ćete ući uvereni da vas film ne može mnogo iznenaditi. Ali budite sigurni da ćete videti minimum jednu scenu koja će vas potpuno šokirati i na koju, na kraju krajeva, i ne možete biti „pripremljeni“, jer najverovatnije u celom svom životnom veku niste imali prilike da se susretnete sa tolikom količinom surovosti, niti ste pomislili da ljudski rod može da ode tako daleko... a otišao je.

Film Srđana Spasojevića „oterao“ je sa projekcija mnoge koji su mislili da imaju „stomak“ za nasilje na velikom platnu. Mnogi su se zapitali, a mnogi će se tek zapitati „Da li je moralo sve to baš tako da bude prikazano?“ Jer koliko god da ste ekstremni filmofil i kakva god ostvarenja da ste do sada gledali, ako ste makar približno u okvirima „zdravog razuma“, šok je zagarantovan.

Zbog čega šok? Svetska kinematografija je otišla prilično daleko i već godinama se priča o tome „Šta dalje?“ Jer, prosečan gledalac traži sve više i „obične“ priče prikazane na običan način, koliko god dobre bile, više ne mogu da ga zadovolje. Efekti su otišli toliko daleko da se graniče sa naučnom fantastikom i uveliko prkose zakonima fizike i poimanjima ljudskog razuma. Ako pročitate novine ili odgledate vesti, više vas ništa ne može iznenaditi. Nasilja, bolesti i bizarnosti ima toliko da ste na njih skoro oguglali. 

A šta kada pročitate/čujete/vidite nešto što nikada do sada niste? Šta kada shvatite da negde, možda daleko, a možda i u vašoj okolini, postoji neko ko u sebi nosi „čisto zlo“, neko ko je „grešku“ u ljudskoj genetici spreman da isprati do kraja i da radi nešto što se protivi svim načelima morala i opet, zdravog razuma? 

Miloš (Srđan Todorović) je bivša porno zvezda, koja zbog loše finansijske situacije, prihvata ponudu izuzetno moćnog producenta Vukmira (Sergej Trifunović) da snimi za njega porno film, uz honorar s kojim će obezbediti ženu, dete i sebe, ali bez prava da pročita scenario po kojem se snima. Kasnije otkriva da „film" u kojem igra povratničku ulogu uključuje učešće u stravičnom nasilju - koje se snima uživo. 

Njegov pokušaj da izađe iz situacije u kojoj se našao, završava se tako da protiv svoje volje bude svedok i akter najbrutalnijih i najbizarnijih scena nasilja koje „normalan“ čovek može i da zamisli...

Pokušaja da se široj populaciji otkrije snuff problematika, da im se ukaže na postojanje umova s „greškom“ već je bilo. Ali se svetska filmska javnost skoro jednoglasno slaže sa konstatacijom da ovakvih osvarenja nije bilo i da „Srpski film“ bez sumnje pomera granice. Ova grupa srpskih umetnika, na čelu sa Srđanom Spasojevićem pokazala je mnogo veću hrabrost u nameri da svetu ukaže na neke stvari. Ovaj film je „šamar“ svima onima koji su decenijama ovakve teme „uvijali u oblande“ i svima onima koji su okretali glavu.

„Jedno od najkontroverznijih dela moderne domaće kinematografije“ koje „siluje dušu“ i film koji američki kritičari ocenjuju kao „jedan od najbrutalnijih u modernoj istoriji filma“ možda baš zbog toga neće naići na razumevanje domaće publike, pa ni distributera. 

Već sada ga se mnogi „odriču” zbog straha od reakcija javnosti, a ova filmska ekipa je i na „tapetu” zbog samog naziva filma. Ali ako je neko već morao da tako drastično pomeri granice u svetskoj kinematografiji, onda bi trebalo i da se zna da je to baš „Srpski film”!

Pod „šminkom” Holivuda ovakva vrsta nasilja je „samo film”. Usled prezasićenja sapunicama i „romantičnim komedijama”, smak sveta i velike katastrofe koje će „uništiti” ljudski rod izgledaju kao najgori mogući scenario koji nas može zadesiti, 2012. godine, ili bilo kad… 

A za taj dugo najavljivani i toliko puta opisani „smak sveta” neće biti kriva „priroda” već „ljudska priroda”, u svom najgorem obliku, a koju ovaj film tako dobro prikazuje.

Ljiljana Zdravković