“Potraga za novim JBMG” knjiga Novosađanina Gorana Popovića

Šest godina težnje, izrodile su “Potragu za novim JBMG – vodič za useljenje u SAD”, Novosađanina Gorana Popovića. Kao stanovnik drugog najvećeg grada na Floridi, među više od 400.000 drugih u Majamiju, snalazio se i beležio informacije i korisne podatke za sve koji nameravaju da se nastane u Sjedinjenim američkim državama. Široka ravnica između močvarnog područja Everglejds na zapadu i zaliva Biskejn na istoku, topla i blaga tropska klima, možda i činjenica da je tokom duge istorije grada sneg pao samo jednom – januara 1977, mogu biti samo dobar povod, ali do konačnog preseljenja je potrebno proći niz procedura, prihvatiti standarde i okolnosti življenja. O tome Popović u knjizi piše, a govori za portal “Naši u svetu”.

Šta je bila inicijalna kapisla da odete iz Srbije i obećanu zemlju potražite na Floridi, a ne u Ohaju, Ilinoisu ili Kaliforniji?

-Na ovo pitanje citirao bih početak same knjige: “Nije moglo više. Čuo sam da tamo negde ima novi JMG (jedinstveni matični broj građana), da ga zovu drugačije i da može da se dobije. To je bilo dovoljno.” I stvarno je tako bilo, imao sam vizu od ranije i nisam sebe video više u Srbiji. Florida osim što je zemlja večnog leta, privukla me je zbog moje strasti i ljubavi ka brodovima, što mi je i sada i hobi ovde.

Da li i u čemu se razlikuju lokalni propisi vezani za posao, zdravstvo, poreski i zakonodavni sistem, školstvo i standard, od države do države u Americi?

– Dobro pitanje. Odgovor je da iako je većina zakona na federalnom nivou, svaka država zadržava pravo da lokalnim propisima reguliše recimo cenu minimalnog sata rada. Tako da ako se nađete u Teksasu, sigurno ćete više biti plaćeni od istih poslova u nekim drugim državama Amerike. Zdravstvo je manje više jednako u svim državama, kao i porezi koji su na federalnom nivou regulisani i kao takvi za sve su isti. Spomenuo bih interesantan podatak muškoj populaciji i ljubiteljima motora, da recimo na Floridi možete da uživate u vožnji motorom bez obaveze da nosite kacigu. Normalno na autu putu morate, ali za kraće vožnje pored obale u naseljenom delu gde je brzina ograničena, pa samim tim i bezbednost na putu povećana, možete uživati pravo neometano pirkanje vetra u pokretu.

Kakve su procedure za nastanjenje novodošlih?

– Za procedure kod useljenja ili kako sam ih u knjizi nazvao: potrebnim koracima, posle pronalaženja stana koji za početak bi trebao da bude skromniji, dok se čovek ne privikne na razlike u ceni, zatim shvatanja da pomoći od drugih nema. Ono što kažu da je čovek u životu sam, preformulisao bih u – čovek u Americi je sam i sve morate sami proći, sami pronaći:posao, kontakte, vozilo ili motorić za prevoz… Tek onda sledi najvažniji korak, a to je potraga za načinom da steknete dokumenta, da pronađete taj novi JMBG (jedinstveni matičnibroj građana) u vidu Alien broja kako ga nazivaju ovde. Kad postanete Alien, vama se otvara sasvim nov život i početak.

Kako do useljeničke vize i stalnog boravka dolaze izbeglice, politički azilanti, biznismeni, naučnici, sportisti, umetnici, zanatlije…?

-Useljenička viza je dostupna malom broju ljudi. Recimo onima koji su osvojili status na lutriji za Zelenu kartu (Green Card Lottery) koju igra ceo svet ili za one čiji su članovi familije aplicirali da im se pridruže u SAD po osnovu spajanja porodica. Mnogi pomenuti u Vašem pitanju dolaze do vize redovnom procedurom, a ostaju tražeći stalni boravak preko azila ili stupanjem u brak sa američkim državljaninom. O azilu imate puno informacija u mojoj knjizi “Potraga za novim JMBG” kao i na sajtu infoazilusa.com (gde istu možete preuzeti), a sklapanje braka sa državljaninom poznato nam je svima još od davnina. Ima ljudi koji se sklanjaju na osnovu progona LGBT populacije, dok porodice sa decom uglavnom traže druge vrste političkih azila u zavisnosti od problema koje su imali.

Koliko je raširena pojava da se za novac ili iz drugog interesa sklapa brak sa državljaninom SAD? Da li postoje i koje su tarife u jednom takvom cenovniku na crnom tržištu?

– Na ovo pitanje, pogotovo kao neko ko čeka da bude akreditovan od Ministartva pravde u SAD, ne bih smeo da odgovorim, osim u obliku da potvrdim da postoji, da jeste rizičan i da ljudi za koje sam čuo da su se time bavili i bili “poznati” po tome što su završili tako što su lišeni slobode.

Da li je tačno da veliki broj doseljenika na Floridi, npr. u Majamiju, bez obzira na struku, najviše radi na uberu i u uslužnim delatnostima, raznim dostavnim službama ili drumskim teškim krstaricama?

– Jeste tačno i to su početni poslovi kroz koje svako mora da prođe. Od ubera gde čovek bira sam svoje radno vreme, do kafić, ali i selidbi nameštaja, gde osim dnevnice svako očekuje bakšiš koji zna da bude veći od dnevnice, pa znatno doprinese nedeljnom prihodu. Vožnja kamiona, unosan posao koji, na sreću ostalih, građani Amerike ne vole da rade, jer ste dosta vremena odvojeni od porodice, naši imigranti su iskoristili i uzeli primat u toj oblasti. Svi ovi poslovi su neophodan početni korak na putu do uspeha kasnije, otvaranja svog biznisa ili potrage za dobro plaćenim poslom u struci.

Kakav je posao potreban kvalitetnom stručnjaku, od zanata do doktorata, da od svog rada može pristojno da živi, školuje decu, plaća poreze, zdravstvenu zaštitu, otplaćuje kredit za stan, kuću, automobile, a pritom i štedi za spokojnu starost?

– Početni poslovi su dovoljni da imigrant plati krevet ili sobu u stanu sa cimerima, motorić umesto automobila i obezbedi sebi neki skroman život dok čeka da se novi “život zauka”, dočeka unapređenje ili pokrene svoj biznis. Prihodi idu od 1.500 dolara do 3.000 dolara mesečno, što nije dovoljno za školovanje dece ili otplaćivanja kredita stana. Da bi čovek počeo normalno da živi, mora proći vreme, što sam u knjizi nazvao pravilo prve, druge i treće godine, jer se tek recimo negde oko treće godine počinje novac da štedi i zadržava. Prihod od oko 4.000 dolara mesečno već može da omogući normalan život dok ljudi koji su uspeli da dođu na nivo od 5.000 do 6.000 dolara mesečno može se reći da će imati za sve.

Da li je od pomoći novodošlima kontakt sa starijim doseljenicima i srpskom crkvom na Floridi?

-U crkvu treba otići, mogu se upoznati fini ljudi i sklopiti poznanstva, dok kontakt sa starosedeocima generalno treba prihvatiti sa rezervom. Mogu se dobiti korisne informacije, a može doći do gomile dezinformacija pogotovu u domenu boravišnih papira kojima se moja firma bavi. Tako da u pomenutim kontaktima može se čuti: živi samo, “nemoj taj azil” itd. I to od istih tih ljudi koji ne mogu da napuste Ameriku jer neće moći da se vrate ili nemaju ni zdravstveno osiguranje, zato što nikada nisu krenuli tim putem da se dokumetuju, kao najvažnijem koraku ostanka u stranoj zemlji.

Kada počinje nostalgija i kako se savladava?

-Ko se mlad čovek iseli, sigurno da ima nostalgije. Nove tehnologije, kvalitetna veza viber-a whatsapp-a ili skajp aplikacije dobrinose umnogome da se ljudi iako udaljeni, osećaju bliže. Zavisi kako se čovek organizuje u životu, ako nađe vremena za sebe i da putuje po okolnim zemljama, nostalgija nestaje i čak se rađa, kao kod mene na primer, ova nostalgija za recimo jednim karibskim gradom i predivnim ljudima koji u njemu žive, poput Santa Dominga, Dominikanske Republike ili Kube u koju sada možete ići direktno avionom iz Amerike u trajanju od samo 40 minuta leta.

Razgovarala: Radmila Lončar, www.nasiusvetu.com

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.