Slučaj Teofil, metalna šipka i kapuljača
Kad biješ jednog, nenaoružanog, s leđa, a pritom nisi sam, imaš pomoć, metalnu šipku i kapuljaču preko glave...kako se to zove?Ja znam, a ti? A kad se sve to dešava na očigled drugih koji mirno sede i prave se da ne vide i nečuju da dvojica biju jednoga, kako se to zove? Znali smo čak i kad smo bili mali, čak i baš i u Zemunu. Strah, kukavičluk, mizerija...
Evo kako je Teofil u svojoj kolumni u nedeljniku Vreme opisao šta mu se dogodilo:
“Ulazim u harmonika-bus na trećim vratima; ne uočavam da ima slobodnog mesta za sedenje, i priparkiravam se blizu prozora naspram vrata na koja sam ušao. Istog trenutka osetim da me neko – utrčavši za mnom u autobus – vuče, cima, bubeca, a onda počinju da pljušte udarci, iz dva čovekolika izvora, sa leve i sa desne strane”...
...“Sve se odigrava u tišini, ne progovaramo ni oni ni ja ni Treća Lica (bar koliko mi dopire do svesti), i traje – opet, ako je meni verovati – možda petnaestak sekundi, šta znam.”
“Autobus (po vozačevim rečima ne GSP-ov nego 'Lastin', policajcu sam kasnije izdiktirao prve tri cifre njegovih registarskih tablica) sve vreme stoji na stanici, otvorenih vrata, sve na izvol’te za slobodno obavljanje teškog fizičkog posla & neometano napuštanje poprišta. Kadar okolnih putnika u mom unutrašnjem bioskopu je zamrznut: niko se ne pomera.”
“U magnovenju uočavam da su stvorenja koja su me napala po svoj prilici mladunci, samo toliko mogu da nazrem ispod kapuljača kojima su bar delimično zaklonila svoje ekvivalente onoga što se među pripadnicima ljudske vrste obično naziva licem.”
“Bubecaju me kako dospeju da me dohvate, mislim da im je namera da me obore na pod i lepo izgaze, ali im to ne polazi za rukom jer sam dosta nepristojna i neuviđavna žrtva, pa pružam aktivan otpor. Na kraju istrčavaju iz autobusa i udaljavaju se 'u pravcu celog sveta' (kako zna reći Miloš Vasić), a za početak u pravcu zemunske apoteke i Madlenianuma.”
“Izlazim za njima iz autobusa i nemoćno gledam kako im landaraju repovi u trku niz Glavnu ulicu. Vozač i još jedan mladić prilaze mi, pitaju kako sam, mladić kaže da zna ko sam, tako nekako.”
“Putnici se beskrajno polako odmrzavaju, neki izlaze iz autobusa i udaljavaju se na bezbednu distancu (da koga ne ugrizem?) i vrlo ubrzo počinju da poulazuju u pristižuće autobuse, ne pitajući mnogo kuda voze – važno je samo pobeći sa poprišta Nemilog Događaja. A ponekome sigurno i milog, jebiga...”
“Ovo je važan momenat: jesam li ja mogao dobro videti napadače? Naravno da nisam. Jesu li bar neki od obližnje stojećih i sedećih mogli dobro da ih vide i znatno bolje od mene da ih opišu? Naravno da jesu. Pa, je li to bilo ko od njih učinio? Naravno da nije”...
Nije to samo slučaj dripačkog prebijanja Teofila Pančića, takvih je bilo mnogo i pre 20 godina. Setite se devedesetih. Prvo pojedinačno, pa masovnije, pa baš masovno i učestalo. Setite se šta se događalo sa našim životima kada nismo reagovali nego smo "gledali svoja posla".
Sve je stiglo na naplatu. Višestruko.
J.Kocijan