Live festival, II deo

Uz gitare od 300 na sat živnuo je Beograd

Drugi dan Live festivala, fudbal na TV, moguća kiša i najvatrenije uzdanice rokenrola na Kalemegdanskoj tvrđavi, uz zvezdu večeri Ijana Brauna (Ian Brown).

Gospodinu Braunu još nije ispunjena želja da “svira na Mesecu”, ali u Srbiji je po drugi put. Opušten “kulerski” nastup, podsećanje na gitarski zvuk 90-tih, andergraund mančesterske garaže…. I za početak veliki hit “I wanna be adored”, sećanje na “Stone Roses”, miks onog što se sviralo i što se svira. Dovoljno da Ijan, podigne svoje beogradske fanove. Šarmantno, poneka greška u ritmu, što ne smeta Ijanu da natera prateći bend da od početka svira pesmu. Muzika u kojoj se oseća kultura stripa, bez kompromisa i povlađivanja ukusu mase. Jednostavo ovaj zvuk, od kojeg se izdavačke kuće “nisu baš leba najele” ili volite ili ne volite, sredine nema.

Tako i Ijana, i pored kritika koja su išle od toga da peva ”kao da je stavio kantu na glavu”, do pohvala da ima “anđeoski glas”, njegovi verni fanovi kojima se nikad nije ulagivao, već često i suprotno, jednostavno vole. Problematičan čova koji je dospeo i do zatvora, pa potom pričao da “nigde u životu nije video toliko droge kao iza rešetaka”, svirao je svim srcem.

Predstavio je najnoviji album “The world is yours”, material koji će imati svetsku premijeru 24. septembra. Uz “Love like fontain”, “Golden gaze”, “F:E.A.R”, “Sister Rose”, brzo je prošlo nekih jedan i po sat koliko je trajao nastup.

Ijan ispunjava i muzičke želje. Na kraju gospodin Braun ne bi bio to što jeste, da nije sišao s bine i na čuđenje obezbeđenja počeo da se rukuje sa fanovima iz prvog reda. Čuli smo da je Ijan jedan od retkih stranih izvođača koji je insitirao da u Beograd dođe, ni više ni manje, nego letom JAT-a.

Možda u ovakvom odnosu prema životu, muzici, ljudima leži i tajna Ijanovog izgleda. Čovek rođen 1963. godine izgleda ponekad kao tinejdžer… Skalane farmerke, široka nehajna majica, patike, šiške u očima i veliko srce, to je Ijan Braun.

Gitare iz Engleske ubrzo su zamenile gitare iz Srbije, Hrvatske i Slovenije. Stari dobri “Partibrejkersi” zvuče sve bolje. Muzički besprekoran nastup, zrelost, ali i polet kao na početku karijere. Cane i ekipa uz svoje poznate hitove “Voz za jug”, “Hiljadu godina”, “Rođen loš”, podsetili su na vreme kad se rokenrol još svirao s verom i ličnu misiju.

Darko Rundek, veliki muzički umetnik, uvek nov, predstavio je svoje strare hitove Ena, Šejn, u novom ruhu. Harmonika, violina, šmek balkanske krčme i francuskog bistroa. Stari majstor još jednom je očitao lekciju svima. Čudno lepa veza između izvođača i publike. Rundekove pesme znaju i 16-godišnjaci i oni već u zrelom dobu. Bez pretvaranja, iskreno i ljudi znaju to da cene…

Rundekove melodije su ubrzo zamenile ni više ni manje, nego partizanske koračnice. Na čistom slovenačkom jeziku neki su se podsetili, a neki prvi put čuli, pesme s operskim šmekom o bratstvu i jedninstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, mladim partizankama i partizanima.

Odličan uvod u beskompromisni “Lajbah”, koji je koncert počeo himnom “Bože pravde”. Najuspešnija rok grupa, u svetskim okvirima, sa prostora bivše Jugoslavije. Radikalni muzički izraz, kontroverzni istupi u javnosti, sve u svemu “Lajbah” je priča za sebe, koju svako mora pročitati i shvatiti na svoj način.

Nadamo se da će češće pohoditi Beograd, kao i da će se češće čuti i gitarski zvuk.

Gitare, ma koliko ih pretekli razni gramofoni, kompjuteri i ostale čudne mašine, možda i 21. vek, imaju svoju publiku i budućnost.

Danijela Tadić
Foto: Sanja Knežević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.