Kris Rija

Dan u kome čujete jednu ovakvu muzičku veličinu imate mnogo razloga da zapamtite i čuvate kao dragu uspomenu.

U Beogradskoj areni nije se desio "spektakl" - publika nije kupljena scenografijom, vatrometom niti bilo kakvim "iznenađenjima". Vrlo je jednostavno i bez toga, pa čak i bez reči, dopreti do više od 10.000 ljudi, ako ste Kris Rija...

Parter Arene bio je preuređen za sedenje. Nije se to dopalo svima, ali nije ni tako loša ideja. Bilo je divno sedeti i uživati u onome što sledi... Na srebrnoj pozadini pisalo je "The Delmontes", a iznad bine, sa svih strana, bile su okačene gitare. A i šta bi drugo... "Nesuđeni Beni Santini" izašao je na binu bez reči, ali malo je vremena potrebno da shvatite da je njemu jedino bitno da komunicira kroz muziku.

Prvi deo koncerta, u kome su svirali samo instrumentale, doneo je sa sobom prizvuke sastava "Shadows". Počeli su sa "Dirty Old Town", a nastavili sa "008 Jimmy Bond", "India Arab", "Russian Roulette", "BB was a Comanche", "It’s Behind You".

"Pravi" Kris Rija tek onda je zaista stupio na scenu... Promena scenografije donela je novi naslov - "The Hofner Bluenotes". Skoro zaboravljena "hofner" gitara koju su koristili stari bluzeri nije slučajno deo ovog naslova, niti je slučajno veći deo koncerta svirao baš tu gitaru. Pre nekoliko godina je zbog teške bolesti napravio pauzu u karijeri, a saznanje da nakon komplikovane, ali neophodne operacije ima 50 odsto šanse da preživi nateralo ga je da shvati da to nije njegov put. Obećao je da će se vratiti svojim bluz korenima, i to je i učinio albumom "Dancing Down The Stony Road".

Mrakom se najpre provukla usna harmonika, a kada se začulo "My mama told me...", prolomio se Arenom i jedan od najupečatljivijih vokala svetskog bluz/roka. Glas koji ne možete da zamenite ni sa jednim drugim, toliko specifičan, dubok, muževan, ali beskrajno nežan i iskren. I dalje bez ijedne reči, ređao je pesmu za pesmom i gitaru za gitarom...

"Hofner", "fender stratocaster", "gibsol les paul", "epiphone", "fender jaguar", "ricken backer"...

Nakon "Where The Blues Come From" zasvirao je čak i bendžo, i to u pesmi koju su mnogi čekali da čuju – "Josephine". Oduševljavao je publiku, koja je iskreno i potpuno uživala u svakom tonu i podržavala svaki njegov potez. Dostojni naslednik Raja Kudera u slajd gitari, podsećao je pomalo na svog uzora i na "Fleetwood Mack", ali je ipak bio svoj. Bio je sve ono zbog čega ga prepoznaje, voli i poštuje publika širom sveta. Bez "efekata", priče, bez odugovlačenja i pauza, predugih solaža. Nimalo pretenciozno. Kvalitet govori sam za sebe.

Usledili su "Easy Rider", pa "Juliette" i ponovo talas oduševljenja, kada su se začuli prvi tonovi pesme "Waiting For The Summer". Publika se tek tada potpuno probudila, tapšalo se uz "Shadow of the Fool", a Kris je mahao publici i bodrio je uz "I Fell In Love".

Zamračena bina, prošarana crvenim svetlima i "Paris - Texas", instrumental Raja Kudera, omaž čoveku od koga je Kris Rija mnogo naučio. Poznavaocima već dovoljno da pomisle da sledi njegov najveći hit u karijeri - "Road To Hell". Logičan izbor za kraj.

Na bis najpre "On The Beach", a nakon toga scenografija je pokazala još jedno svoje "lice" - mnoštvo šarenih gitara dopunilo je veselu atmosferu pesme "Let’s Dance". Malo rege zvuka, uz "zadatak" za publiku da ponavlja i peva za njim, predstavljanje benda i tek onda kraj.

Dok se svetla nisu upalila, svi su se još uvek nadali da će čuti još neku pesmu, ostao nam je dužan bar "Auberge", ali niko nije bio nezadovoljan. Nekome je bilo čudno to što tokom celog koncerta nije progovorio skoro nijednu reč, ali je njegova komunikacija s publikom i bez reči odlična.

On vezuje emocijom i zvukom. A dan u kome doživite njegovu emociju i njegov zvuk završava se uz tiho pevušenje, uz smešak... "Theres rain on my window, but Im thinking of you..."

Foto: Marko Risović