PRIČA KOJA OSTAVLJA BEZ DAHA! BRUTALNA ŽIVOTNA ISPOVEST MIHAJLOVIĆA: Siniša, koliko si života živeo?

Legendarni srpski fudbaler Siniša Mihajlović u subotu je saopštio da ima leukemiju i da će se žestoko boriti protiv ove opake bolesti. Život ga nikada nije mazio, ali je uspeo da se izbori sa svim nedaćama. Ovo je samo nova bitka iz koje će najveći "fajter" srpskog fudbala izaći kao pobednik!

Siniša Mihajlović je 20. februara ove godine proslavio svoj jubilarni 50. rođendan i tim povodom je dao veliki intervju za uglednu italijansku "Gazetu". Popularni Miha je tada izneo niz nepoznatih detalja o svom sportskom, ali i privatnom životu.

Mihajlović je pričao o čuvenoj utakmici sa Hrvatima 1999. godine, svom životu, emocijama, odnosu sa preminulim ocem, derbiju Zvezde i Partizana, ali i o tome da, iako izgleda kao kamen, ume i da zaplače.

O OCU

Mislim na njega svaki dan. Želeo bih da može da vidi kako su porasli njegove unuke i unuci. Kada se priča o snovima ja ne sanjam da osvojim Ligu šampiona, ili skudeto. Moj san je neostvariv. Ja bih da zagrlim mog oca! Bio je vozač kamiona, umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je umro, nisam bio s njim. Tokom rata preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali je želeo da ostane u svojoj zemlji.

O MAJCI

Moja mama me i dalje gleda istim očima kao kada sam bio dete. Ona ne govori italijanski, moja deca ne znaju najbolje srpski. Ali svaki put kad nas poseti u Rimu, vidim kako ih gleda i shvatim da ljubav nema potrebe za rečima.

O SVOM ŽIVOTU

Osedeo sam, kosa mi se proredila. Nekad osećam energiju čoveka koji ima 20 godina manje, a nekad mi se čini da imam 150 godina zbog svega što sam proživeo. Mladost u Srbiji, karijera, Italija, gradovi, šestoro dece, siromaštvo, uspesi, blagostanje. Ali i dva rata, rane, suze... Danas kada gledam unazad mogu da kažem: Siniša, koliko si života živeo.

O SRPSTVU

Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Ali znam da priznam greške, da tražim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju me za tvrdog čoveka, to je istina. I bolje je da me ne provociraju. Ali i čovek sa m*dima ima može da bude dirnut.

O IZGUBLJENOM DETETU

Pre samo nešto više od godinu dana Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je stopirana. Imati dete sa 50 godina je slično početku, osetiš se ponovo mladim. Moja žena pati zbog toga, znam, vidim. U bolu, vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bio izazov vremena.

O NAJBOLJOJ UTAKMICI

To je bila prva utakmica posle rata između dve reprezentacije u Zagrebu. Izborili smo plasman na Evropsko prvenstvo. Meč se završio 2:2 a ja sam asistirao kod oba gola. Novine u Srbiji su mi dale 10.

DERBIJI U ITALIJI I SRBIJI

Derbi u Beogradu ne može da se poredi ni sa jednim drugim. To je mnogo više od utakmice. Atmosfera na Marakani ne može da se objasni. U Milanu se igra derbi visokog plemstva. U Rimu je podsmevanje preko cele godine na temu derbija. U Đenovi su najlepše koreografije. U Torinu je zarazna ta volja Torina da preokrenu hijerarhiju.

O RATU

Svi ratovi su odvratni, ali bratoubilaštvo koje smo mi proživeli u bivšoj Jugoslaviji je najgore što se može dogoditi. Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pada, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom. Moj ujak, Hrvat i brat moje majke, hteo je da ubije mog oca Srbina rečima: "Zaklaću te kao svinju". Našao ga je Arkan, trebalo je da ga ubiju, ali onda su mu pronašli broj mog telefona u mobilnom i to mu je spasilo život.

O ARKANU

Od čitulje za Arkana, koga sam poznavao pre rata, o mojoj osudi njegovih zločina i onoga što je predstavljao za Srbe u tom momentu, pričao sam mnogo puta. Moraju da prođu dve generacije pre nego što možemo da procenimo šta se dogodilo. To je bilo razarajuće za sve. Ono što ja kažem, mogu da kažu i Hrvat i Bosanac takođe. Iskusili smo ludilo istorije.

O VUKOVARU

Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Vratio sam se dve godine kasnije, posle 25 godina. Poslednji put je bio tokom rata 1991. godine. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao ko sam. Često mislim na to dete, da znam šta mu se desilo. Ako ga rat nije oduzeo, danas je muškarac, možda ima ženu i decu. Nadam se da su te oči koje su odrasle prerano, ponovo odrasle i okrile malo svetla.

O MEĐUGORJU

Kada sam prvi put otišao u Međugorje, počeo sam da plačem kao dete, nisam uspeo da zaustavim suze. I osetio sam se jačim, i više sam bio taj dan čovek nego ikada u mom životu.

VINA I BANANA

Danas kada idem u restoran biram najbolje i pijem dobra vina, ali ništa ne može da premaši taj ukus banane koju sam delio sa mojim bratom.

O JUVENTUSU

Sa Juveom sam se sve bio dogovorio. Bio sam u rezidenciji Anjelijevih, sa Marotom i Nedvedom. Onda je Konte odlučio da ostane da bi dao ostavku dva meseca kasnije. Ja sam ostao u Sampu, a u Torino je otišao Alegri.

TRI NAJUPEČATLJIVIJA DETALJA

Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmehu. Dolazak na svet moje dece. Zalet, levica i lopta u rašljama.

Izvor: Kurir sport
Foto: ariannamihajlovic/Instagram

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.