Integrativna medicina – ubrzava proces lečenja i održava zdravlje na zadovoljavajućem nivou

Integrativna medicina predstavlja spoj klasične i komplementarne medicine i podrazumeva holistički pristup ljudskom organizmu koji spaja metode zvanične i tradicionalne medicinske nauke, pružajući terapeutima mogućnost da kombinuju najbolje iz obe oblasti i na taj način omoguće pacijentima i lečenje uzroka, a ne samo posledice bolesti, pre svega kroz zdravije i kvalitetnije načine života.

Uprkos tome što integrativna medicina nije ušla u sistem zdravstvene zaštite stanovnika u Srbiji pacijenti joj u određenim situacijama pribegavaju, a prof. dr Dušan Vešović iz Visoke zdravstveno sanitarne škole strukovnih studija VISAN iz Beograda navodi sve prednosti ovakvog vida lečenja.

Šta je integrativna medicina?

- Integrativna medicina je nastala povezivanjem najboljih tretmana i protokola koji potiču iz klasične, Zapadne medicine, sa najboljim metodama komplementarne i alternativne medicine. Sve ove tehnike, odnosno pristupi, koriste se sa jednim ciljem – pomoći pacijentu što je moguće više. Ovo povezivanje klasične i alternativne medicine nastalo je krajem XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, istraživanja su pokazala da je trećina pacijenata koji su bili na terapiji kod lekara klasične medicine, istovremeno koristila i terapiju/tretmane po preporuci stručnjaka koji se bave komplementarnom i alternativnom medicinom. Praktično, pacijenti su posećivali i svog lekara klasične medicine, ali su tu terapiju samoinicijativno dopunjavali i tretmanima komplementarne i alternativne medicine. Takvim postupanjem, oni su svoje lekare klasične medicine nesvesno i nenamerno dovodili u zabludu da je uspešan efekat terapije nastao lečenjem isključivo klasičnom medicinom, što zapravo nije bilo tačno. Spoznajom da kombinacija metoda, proverena kroz praksu, dovodi do boljih rezultata, došlo je do sjedinjavanja svih poznatih znanja iz oblasti klasične sa komplementarnom i alternativnom medicinom i formiran je novi pravac u medicini – integrativna medicina.

Koje metode objedinjuje?

- Brojne su tehnike koje spadaju u komplementarnu i alternativnu medicinu. Najzastupljenije u svetu su akupunktura, ajurveda, homeopatja, naturopatija, kiropraktika, masaža, Taj či, joga, primena herbalne terapije, upotreba dodataka ishrani (dijetetski suplementi), pravilna ishrana, Reiki terapija, meditacija, muzikoterapija itd. Nekim od ovih tretmana upotpunjavaju se standardne medicinske procedure lečenja - integrativni pristup, čime se poboljšava efikasnost primenjene terapije, ubrzava brzina izlečenja, umanjuju neželjena dejstva nekih lekova ili procedura.

U kojim slučajevima je integrativna medicina delotvorna i kada joj treba pribeći?

- Integrativan pristup lečenja u medicini uvek se preporučuje i delotvoran je jer pospešuje i ubrzava efekte standardne terapije koja podrazumeva, najčešće, samo primenu lekova. Nema posebnog stanja ili oboljenja kod koga se preporučuje integrativni pristup, već se može primeniti kod svih osoba. I kod zdravih da bi ostale zdrave, ali i bolesnih, kako bi se ubrzao proces izlečenja. Na primer, ako je osoba gojazna i ima povišen krvni pritisak, potrebno joj je korigovati telesnu masu pravilnom ishranom, dati suplemente za čišćenje organizma od toksina (jer se otrovi nagomilavaju u masnoj masi), napraviti protokol fizičkih aktivnosti, objasniti značaj uzimanja potrebne količine vode i dovoljne količine sna i dati lekove za korekciju krvnog pritiska. Ovakav integrativan pristup dovešće do promene loših životnih navika u dobre - obaranja telesne mase do preporučene i normalizacije pritiska. Međutim, ako bismo istom pacijentu dali samo lek za obaranje krvnog pritiska, imali bismo pacijenta s normalnim pritiskom, ali i dalje sa prisutnim lošim životnim navikama i gojaznošću koja ostaje faktor rizika za brojne druge bolesti.

Koje su prednosti integrativne medicine u odnosu na klasičnu?

- Integrativna medicina jeste klasična medicina koja je dopunjena znanjima i veštinama iz komplementarnih tehnika i alternativne medicine. Tokom lečenja ovim pristupom, ne analiziraju se samo fizičke tegobe i simptomi koje pacijent ima, već se uzimaju u obzir i psihološki faktori, socijalni i duhovni aspekti, koji su veoma značajni za unapređenje zdravlja i lečenje bolesti. Neki od osnovnih principa integrativnog pristupa lečenja su: lekar i pacijent su „partneri“ u procesu lečenja, pažnja lekara je usmerena na sve faktore koji mogu da utiču na zdravlje odnosno bolest (um, duh, telo, društvenu zajednicu, životnu okolinu, radnu sredinu...), u centru ispitivanja je prevashodno sam pacijent, a ne njegova bolest, holistički pristup – ovo znači da se leči organizam kao celina, a ne pojedinačna bolest tj. bolest određenog organa, korišćenje metoda koje su efikasne i pri tome nisu „agresivne” i korišćenje u potpunosti individualnog pristupa lečenja pacijenta (umesto primene unapred definisanih šablona u smislu, isti simptomi – isti pristup u lečenju, bez obzira na različit uzrok).

Da li se putevi klasične i integrativne medicine ukrštaju i u kojoj meri?

- Na ovo pitanje bih pokušao da odgovorim primerima iz prakse. Lekari koji praktikuju integrativnu medicinu završili su klasično školovanje na medicinskim fakultetima. Neki od njih su dalje nastavili usavršavanje kroz specijalizacije i uže specijalizacije. Po završenoj specijalizaciji, oni su postali pedijatri ili, na primer, ginekolozi. Lekari pedijatri savetuju majkama novorođenčadi da bebama daju kapi s vitaminom D, kako dete ne bi bilo u deficitu ovog dragocenog vitamina značajnog za normalan rast i razvoj. S druge strane, ginekolozi damama koje žele da ostvare trudnoću preporučuju uzimanje folne kiseline u cilju sprečavanja pojave mogućeg defekta kod ploda (a koji nastaje usled deficita ovog vitamina). Takođe, uz njega neki lekari preporučuju i celu paletu drugih vitamina i minerala, kako bi povećali verovatnoću nastanka željene trudnoće. Ovo su primeri iz svakodnevne prakse koji ukazuju na primenu jednog malog segmenta (korišćenje suplemenata) integrativnog pristupa pacijentu. Ali, mislim da nedovoljno pažnje posvećujemo nekim ostalim elementima koji su jako značajni za očuvanje i unapređenje zdravlja – detoksikacija organizma, ishrana, fizička aktivnost, san, konzumacija vode, efekti stresa, štetni faktori koji nas okružuju na radnom mestu ili kod kuće (kao što je elektromagnetno zračenje iz brojnih izvora)... O ovome, više vode računa oni lekari koji su svoja znanja proširivali u poljima integrativnog pristupa lečenju pacijenata.

Da li nam možete pojasniti težnju da medicina budućnosti “leči čoveka a ne bolest”?

- Dešava se da u svakodnevnom životu čujemo kako se osoba žali na neke tegobe – na primer prisutni su nesanica, površan i lak san, nedostatak koncentracije i pažnje, odsustvo životne i seksualne energije, „stezanje“ u guši, povremeno lupanje srca „iz čista mira“, poremećaj ciklusa i nemogućnost začeća (mada je „sve u redu“), učestala sekrecija iz nosa i sinusa, žgaravica, nagla potreba da pojede nešto slatko, nadutost i gasovi u stomaku i sl. Kada ta osoba uradi analize biohemijskih parametara i elemente krvne slike, često se desi da su oni dobri, tj. „u granicama normale“. Često se još uz analize uradi EKG i ultrazvučni pregled stomaka i male karlice. Ni EKG-om, kao ni ultrazvučnim pregledom ne registruju se patološke pojave. U skladu sa doktrinom dijagnostike u klasičnoj medicini, ovoj osobi se ne može postaviti dijagnoza, jer su svi nalazi bili uredni. Iz tog razloga, ovoj osobi se ne može ni prepisati terapija lekovima. Dakle, nema dijagnoze – nema terapije! Međutim, bez obzira što osobi nije utvrđena dijagnoza, ona zaista ima i oseća navedene tegobe. Ove tegobe javljaju se kao posledica narušene ravnoteže u organizmu (homeostaza), na diskretnom, ćelijskom nivou, što je posledica biohemijskih i biofizičkih poremećaja. U ovakvim slučajevima se u klasičnom pristupu lečenja predlaže „praćenje“ pacijenta za neki vremenski period (tri ili šest meseci, ili godinu dana). „Praćenjem“ zdravstvenog stanja osobe u određenom vremenskom periodu, zapravo se povećava verovatnoća da se kod nje razvije neko patološko stanje koje će izazvati promenu u laboratorijskim analizama, na ultrazvučnom pregledu i sl.; ako do toga dođe, postavlja se dijagnoza bolesti i onda se započinje sa „lečenjem“ te dijagnoze, tj. bolesti. S druge strane, integrativni princip podrazumeva da se krene s lečenjem tegoba koje osoba ima, bez obzira na uredne vrednosti praćenih laboratorijskih parametara. Ovo lečenje tegoba i organizma u celini podrazumeva niz aktivnosti, kao što su, na primer, promena ishrane koja je individualno „krojena“, sprovođenje detoksikacije organizma, primena dodataka ishrani po personalizovanom principu (ne sve za svakoga, već dati organizmu ono što mu treba u tom vremenskom trenutku – personalizacija terapije), adekvatno sprovođenje fizičkih aktivnosti, objašnjavanje značaja sna u pravo vreme i značaja umanjenja izlaganja elektromagnetnom zračenju itd. Sve ovo treba da bude sprovedeno pod kontrolom lekara integrativne medicine i uz puno poverenje i saradnju pacijenta. U vezi gore pomenutih „urednih vrednosti“, dodao bih još i to da se one, najčešće, odnose na neke osnovne laboratorijske analize; međutim, kada se proširi spektar analiza, vidi se da to baš i nije tako i da odstupanja od „uredne vrednosti“ mogu biti velika (primer iz prakse je vrednost vitamina D koji nedostaje većini populacije u našoj zemlji, ne određuje se tokom rutinskih analiza, a izuzetno je značajan za organizam).

Koji je cilj integrativne medicine?

- Cilj integrativne medicine jeste da ubrza proces izlečenja obolelog, da poboljša efikasnost primenjene terapije lekovima, da umanji neželjena dejstva nekih lekova ili procedura, ali i da zdravoj osobi unapredi ili održi zdravlje na zadovoljavajućem nivou.

Koliko su stanovnici Srbije upućeni u prednosti ovakvog vida lečenja?

- Trend razvoja integrativne medicine iz SAD prenesen je u zemlje Evrope. Osnovano je i Evropsko Udruženje za Integrativnu medicinu sa sedištem na Šarite Univerzitetu u Berlinu. Do sada je održano jedanaest Evropskih kongresa integrativne medicine, a ove godine u septembru će biti održan i XII kongres u Barseloni. Redovno učestvujem na ovim kongresim, te ću i na ovogodišnjem imati tri izlaganja. Region Zapadnog Balkana je izuzetno aktivan po pitanju afirmacije integrativne medicine i njene praktične primene u dijagnostici i lečenju obolelih osoba. Tako je VII Evropski kongres Integrativne medicine održan 2014. godine u Beogradu, dok je XI kongres bio u Ljubljani, septembra 2018. godine. Na kongresima su stručnjaci iz različitih oblasti klasične i komplementarne medicine izneli rezultate svojih istraživanja koja se odnose na unapređenje medicine, zdravlja, zdravog načina života, ekologije i integrativnog pristupa u prevenciji, dijagnostici i lečenju oboljenja. Ovim su Srbija i Slovenija zauzele značajno mesto u promociji i razvoju integrativne medicine u regionu i Evropi, što bi trebalo da ima i pozitivan efekat na prevenciju oboljenja i očuvanja zdravlja naših pacijenata. Što se tiče informisanosti stanovnika Srbije u vezi ovog vida lečenja, smatram da se njemu ne posvećuje dovoljno pažnje. Verujem da se građani dominantno upoznaju s ovim pristupom lečenja zahvaljujući novinarima koji za sagovornike imaju lekare-pobornike koji o ovome pišu edukativne tekstove, a često potraže podatke i na internetu najčešće zbog nekog zdravstvenog stanja koje imaju i za koje traže potpunije i trajnije rešenje. Integrativni pristup lečenja pacijenata se, za sada, izučava samo na poslediplomskom usavršavanju lekara, a smatram da bi trebalo da se uvede i u dodiplomske studije, kako bi najmlađi lekari već imali neka predznanja o integrativnoj medicini.

Autor: Tatjana Mišović
Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.