INTERVJU: Parni valjak

Velike koncerte u Areni su poslednjih godina održali mnogi asovi svetske pop rok scene, ali za interesovanje publike otkad se pojavila informacija da u Beograd dolazi Parni valjak, slobodno može da se upotrebi čuvena, isforsirana, a sada istinita i tačna reč – nezapamćeno.

Otkad su puštene u prodaju karte za subotnji spektakl, prodavalo ih se više od 1.000 po danu, pa je brzo zakazivanje drugog koncerta u nedelju sasvim logično i očekivano.
-Hvala vam svima, ovo je nešto što smo mogli samo da sanjamo! Nakon svih ovih godina sve nam ovo izgleda kao novi početak. Velika je privilegija što sada možemo da vas sve pozovemo na dodatni koncert u „Beogradskoj areni“ u nedelju, 17. oktobra. Mi se spremamo da ova dva beogradska koncerta budu jedno novo poglavlje za sve nas! Vidimo se u „Areni – poručili su članovi Parnog valjka.

Naslovi novih singlova “Nakon svih ovih godina” i “Stvarno nestvarno“ prikladno opisuju energiju benda od trenutka povratka na scenu posle četvorogodišnje pauze.
-Valjak se kotrlja već punih 35 godina, a čini mi se da nikad nije bio moćniji uživo nego sad. Svi u bendu su toliko inspirisani kao da je sve ovo po prvi put! Uostalom, možda ovo i jeste neki novi početak, Parni valjak konačno svira u Beogradu nakon svih ovih godina – ushićeno će producent slavne grupe Darko Hlupić.

SA AKIJEM:
Iz svake reči koju izgovori Aki Rahimovski oseti se iskrena emocija, ne samo kad peva već i dok priča.
-Želimo da sretnemo što više naših dragih kolega iz Srbije, da sviramo za što više ljudi koji su nam ukazali svoje poverenje i čekali zajedno sa nama preko dve decenije. Ovo za nas više nisu koncerti, ovo su susreti među generacijama i ne mogu da dočekam da zajedno otvorimo koncert stihovima: „Digni glavu, ne daj se, pjevaj pjesme ljubavne” – najavio je legendarni frontmen Valjka.

Valjak od kraja osamdesetih, nije nastupao u Beogradu, međutim, Aki, za razliku od Husa i ostatka ekipe, Vi ste ipak nedavno opipali puls srpske publike promovišući solo album „U vremenu izgubljenih“. Kakve su vam impresije ?
-To je bila turneja koju smo zvali „Vratimo kulturu u domove kulture“. Prošao sam celu Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju – svuda su me ljudi dočekivali otvorenog srca i odlazili srećni. Moram da kažem i za Valjak – kroz celu našu karijeru nije postojala provincija, već samo – ljudi. Oni koje sam sretao su bili oduševljeni, ali u neku ruku i razočarani – kroz priču su mi rekli da veliki bendovi više ne dolaze kod njih i da moraju da odu u Beograd, Niš, Kragujevac da bi ih videli. Neke moje kolege su zaboravile odakle smo krenuli, tek posle nekoliko godina smo dobili publiku koja može da napuni dvoranu. Ta turneja me je veselila, video sam da rokenrol još uvek živi, samo ga treba probuditi.

(old_image)
Povratak Akija Rahimovskog u Srbiju se ogleda i kroz duetsku pesmu sa grupom Neverne bebe „Boje duge“ koja je jako dobro prošla?
-Ja, nažalost, do tog momenta nisam čuo za bend, informacije stižu sporo. Nazvao me je njihov menadžer Peđa i poslao mi njihove materijale uključujući i pesmu koju su želeli da snimimo zajedno. Meni se to dopalo, došao sam i za tri dana smo sve završili. Ako postoji pesma, postoji i saradnja, ukoliko nema pesme – i dalje ćemo da budemo zajedno, nije razlog da se ne družimo. Mi muzičari smo „braća po krvi“.

Gostovali ste i na koncertu Nevernih beba, kakav je bio osećaj kada je ceo Sava centar horski pevao, pogotovo „Vreme ljubavi“ ?
-Fantastičan. Beograd je jedan veliki centar koji ima tradiciju, kulturu, sve što umetnik može da poželi.

Pričalo o „slatkim problemima“, kako toliki broj hitova Parnog valjka uklopiti i adekvatan izbor pesama napraviti za jedan koncert...
-Napravili smo mi neke izmene i ubacili određene pesme specijalno za Beograd, ali, da ne otkrivamo unapred...

Koliko, posle niza godina zajedničkog rada, treba proba da, kad izađete na binu, i dalje sve zvuči onako kako treba i kako želite ?
- Nama je bitno da, kad se pojavimo pred publikom, ne osetimo strah ili tremu od neznanja, već da ta trema bude isključivo od uzbuđenja. Kad se popnemo na scenu, tu smo kao ribe u vodi, ali da bi se stiglo dotle, treba dosta da se radi.

Aki, učestvovali ste i na projektu „Garo & Tavitjan Braders – Makedonskoto srce čuka vo sedum osmini“ zajedno sa Josipom Lisac, Terezom Kesovijom, Esmom Redžepovom, Karolinom, Goranom Bregovićem, Masimom Savićem, Harijem Varešanovićem...
-Garo je napravio dobru ideju, nešto lepo za Makedoniju. Neke lepe pesme su dobile novi oblik i nadam se da to neće ostati samo na regionalnom nivou već će naći put do mnogih slušalaca na području bivše Jugoslavije.

SA HUSOM:
Huseina Hasanefendića Husa, autora bezbroj hitova potpisanih imenom „Parni valjak“, pitamo – da li ste ikada pomišljali da bi mogli ovoliko dugo da trajete ?
-Iskreno, ne. Naši prvi nastupi su bili na proslavi petog rođendana YU grupe i nama je to, iz te perspektive, izgledalo kao duga karijera. Maštali smo da i mi potrajemo toliko (smeh). Uvek smo šarali, nije postojao zadati okvir u kome ćemo se kretati. Kako nam se nešto desi, svidi, to i radimo. Bilo je uticaja vremena i trendova, ali nikad u smislu da mi moramo tako da zvučimo.

Dosta ljudi je prošlo kroz bend, kasnije pravilo svoje grupe, odlazilo u solo vode ?
-To može da zazvuči kao da nešto nije štimalo kod nas. Promene se nisu dešavale zbog svađa, nije bilo zle krvi već je, jednostavno, postojala želja da se nešto promeni u izrazu ili da ljudi pokrenu nešto svoje. Naš prvi gitarista Jurica Pađen je osnovao Aerodrom i bila bi grehota da nije to učinio jer je to grupa sa nizom dobrih pesama. Aktuelna postava Valjka funkcioniše još od 1987.

Pre nekoliko godina PGP RTS je ponovo objavio vaš prvi album. Jeste preslušali to, kako vam zvuči sa ove distance ?
-Nismo se usudili (smeh). Moram da priznam da taj period donosi pomešane osećaje. Lepo je setiti se te silne energije, ljubavi koju smo ulagali. Sa druge strane, žao mi je što nismo imali nikakvu pomoć, javno smo sazrevali. Ploče su nam, u to vreme, bile nužno zlo – mora nešto da se snimi da bismo se vrteli na radiju i svirali uživo. Da smo imali sa strane ljude koji bi nam pomogli da sakrijemo mane i istaknemo eventualne vrline, verovatno bi mi bilo lakše da slušam taj materijal.

Pre pet godina ste stavili kljuć u bravu na vratima gde piše „Parni valjak“ i rekli – nećemo više.
-Procenili smo da više nema neke perspektive. Malo, siromašno tržište, nedostaju motivi... Jednostavno smo rekli – hajde da zaustavimo bend dok je veliki, da ostavimo tu sliku a ne da se srozamo na treće, peto mesto na nekom plakatu. Sada smo se definitivno vratili – nismo se skupili samo da odsviramo turneju i ponovo nestanemo.

U subotu i nedelju uveče mnogi će se prisetiti svoje mladosti, ali neće biti mali broj onih koji tu mladost sada proživljavaju, a kada oni jednog dana okrenu stranice sećanja, list na kome piše 16. ili 17. oktobar 2010. imaće „uši“. Jedan veliki bend sa ovih prostora, posle duge pauze, ponovo u našem gradu...

Milan Ćunković