#Digital2019 – Ana Martinoli: Serije predstavljaju veliki potencijal za produkcije - tek ćemo svedočiti razvijanju tih mogućnosti

Šestu godinu zaredom Color Media Communications organizuje "Digital", regionalnu konferenciju o trendovima u telekomunikacijama i medijima.

Ovogodišnji - #Digital2019 - trajaće 2 dana - 05. i 06. septembra (četvrtak i petak) i okupiće najznačajnija imena iz ovih oblasti iz celog regiona, kao i brojne goste iz inostranstva.

Konferencija se održava u Hotelu Metropol u Beogradu.

#Digital je konferencija na kojoj učestvuju CEO telekoma u regionu i to je jedini skup koji okuplja prve ljude vodećih operatera: MTS, VIP, Telenor, Deutsche Telekom, Orion, Mtl Bugarska.

Konferenciju otvara Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, Branko Ružić, ministar uprave i lokalne samouprave u Vladi Republike Srbije, Kyle Scott, ambasador SAD-a u Beogradu, Mateja Norčič-Štamcar, zamenica šefa Delagacije EU u Srbiji, Subrat Batačardži, ambasador Indije u Beogradu.

U susret konferenciji, a u okviru panela "Humanizam i renesansa: Kako je konkurencija medijskih kuća i provajdera doprinela procvatu scene domaćih TV-serija", razgovarali smo sa dr Anom Martinoli, profesorkom na Fakultetu dramskih umetnosti.

Možda je to subjektivan osećaj, i ispravite me ako grešim, ali većina javnog mnjenja je navikla na repriziranje starih domaćih serija, i to po nekoliko puta i na tačno određenom televizijskom kanalu. Šta se odjednom desilo, pa su medijske kuće rešile da ponude nešto novo? Da razjasnimo, na ovaj način dve strane su uspele da izvuku benefite: afirmisani reditelji i glumci da pruže više, nešto novo, pa i da podsete na ono šta znaju i zašto su tu. Sa druge strane, imamo i mlade neafirmisane glumce i reditelje koji su uspeli da se pokažu široj javnosti. Gde su u svemu ovome humanizam i renesansa?

- Mislim da naše tržište prati trend razvijenih na kojima serije postaju jedan od najatraktivnijih medijskih proizvoda – zahvaljujući odnosu cene i profita, mogućnosti stvaranja jačih veza sa publikom i drugačijeg tretmana različitih tema, većih sloboda, pomeranja granica i u sadržajnom, i u produkcionom smislu. Naravno, finansijski kapaciteti našeg tržišta su daleko slabiji, ali kada pogledamo serijske programe nastale u proteklih nekoliko godina kod nas, tu zaista ima veoma kvalitetnog sadržaja koji bi mogao da stane rame uz rame sa zapadnim produkcijama.

Rekla bih da serije predstavljaju veliki potencijal za produkcije i da ćemo tek svedočiti razvijanju tih mogućnosti. Kreativno, idejno, profesionalno, umetnički ovo tržište može da ponudi mnogo – iskreno verujem da su naši reditelji, scenaristi, glumci, montažeri, direktori fotografije, dizajneri zvuka profesionalno na standardima svakog zapadnog tržišta u koje gledamo kao uzor ili inspiraciju ili neki nivo koji želimo da dosegnemo.

Kako „pliva“ radio produkcija u novim tehnologijama?

- Kao i svi drugi mediji, prilagođava se tako da ostane relevantna i vidljiva i u digitalnom okruženju i da iskoristi sve dostupne platforme i kanale da dosegne publiku. Radio mora da se prilagodi novim potrebama i očekivanjima publike, da ponudi sadržaj koji će biti konkurentan i uspešan, ne samo u poređenju sa drugim radio odnosno audio sadržajima, već će uspeti da nađe svoje mesto na tržištu na kom se za pažnju međusobno bore striming servisi, kablovski kanali, portali...

Čini mi se da je ta ogromna konkurencija na medijskom tržištu u prvi plan stavila najveću snagu radija kao tradicionalnog medija – njegovu moć da nas zavede i opčini dobrom pričom, ličnim pečatom autora, posebnom emocijom koja dolazi iz činjenice da su čula fokusirana samo na zvuk. Govor je ono što radio čini kvalitetnim, uspešnim i jedinstvenim i rekla bih da je to put za opstanak audio sadržaja u digitalnom okruženju – kvalitetne priče, zavodljivo pripovedanje, emocija, iskrenost, personalnost.

Milica magazin (Milica Laufer) i Mondo portal ("Tampon zona" – teme koje realizuje Iva Parađanin) praktikuju podkaste, postoje i radionice koje novinare i novinarke uče alatima koji su neophodni za ovu platformu. Šta mislite, u čemu je čar podkasta? Da li je ovaj medijski način potpuno nov, pa može da se svrsta u nove tehnologije?

- Kada se pojavio, a ima tome više od deset godina, podkast su najavljivali rečenicama “radio ponovo rođen” i “budućnost radija”. U međuvremenu je komercijalni radio u najvećem broju slučajeva, a posebno na našem tržištu, otišao u pravcu repetitivne i predvidljive popularne muzičke selekcija, pa je podkast postao niša, prostor, kanal za sve one koji žele slušaocima nešto da kažu. U Sjedinjenim Državama se podkast tržište razvija verovatno najbrže, istražuju se novi biznis modeli, eksperimentiše se sadržajima, temama. Podkast je postao prostor za zanimljive pojedince, za ozbiljno istraživanje tema, za debatu i dijalog, za zaljubljenike i ozbiljne eksperte u izabranim temama...

Njegova čar je u tome da se obraća slušaocima koje zanima baš ono što ima da im poruči, dakle veza između podkasta koji volimo da slušamo i nas je intenzivna, nije površna, ne možemo da ga slušamo usput. Moramo damu posvetimo punu pažnju, a on će nam se odužiti kvalitetnim, bogatim, produkciono često veoma maštovitim i raznovrsnim pričama. Jako je važno što je i kod nas podkast dobio zamah, što se koristi za plasiranje sadržaja za koje nema mesta na FM-u, i što se polako razvija navika publike da na mreži traže i prate baš ove sadržaje.

Ima li nade u tome da će mlađe generacije, pa čak i generacija Z o kojoj tek počinje da se piše, umeti da iskoristi nove tehnologije u pokretanju medija?

- Nadam se da hoće. To su generacije koje nove tehnologije, mobilne digitalne platforme, ekran, interaktivnost, multimedijalnost, hipertekstualnost sadržaja – uzimaju zdravo za gotovo, razumeju ih i to su za njih opcije koje se podrazumevaju. Mislim da je ključan momenat u kome shvate da u rukama drže medijski alat, mobilni telefon recimo, koji ne samo da može da slika super slike za Instagram i da strimuje u nedogled omiljene audio i video sadržaje, već može da postane njihov kanal da ispričaju svoje priče, da podele svoje stavove koji su i drugima važni i prave razliku. U tom trenutku je važno da imaju dovoljno motivacije, želje i da osećaju potrebu da se iskažu i kao autori.

Moj utisak je da su mlađe generacije, pa i čuvena generacija Z, generacije koje imaju dovoljno smelosti, preduzetničkog duha i osećanja slobode da nove tehnologije vide i kao poligon za medijski eksperiment. Da li će imati dovoljno podsticaja, kreativnog potencijala i želje da te mogućnosti iskoriste – od toga će zavisiti i odgovor na ovo pitanje.

Da li su fake news loša strana digitalizacije? Na koji način? Koja je dobra strana postojanja digitalizacije i na koji način može da se implementira u medijski prostor?

Fake news postoje praktično oduvek, a doba digitalizacije im je samo dalo dodatni zamajac, olakšalo njihovu distribuciju i time olakšalo, nažalost, njihov potencijalni efekat na naše stavove, razumevanje stvarnosti, poverenje u institucije, društvene i političke procese. Činjenica je da danas živimo u vremenu u kome je jako teško verovati informacijama koje do nas dolaze, a kultura proveravanja, preispitivanja, kritičkog promišljanja sadržaja je deo medijske pismenosti kojom se tek sada polako počinjemo baviti na neke sistemske načine. Čini mi se da su pitanja digitalne pismenosti i medijske pismenosti ključna za kreiranje drugačijeg medijskog okruženja kakvo je, recimo, naše danas.

Digitalizacija nam je omogućila mnogo toga – ogromnu količinu sadržaja, personalizaciju sadržaja, veću dostupnost izvora znanja i informacija – a za takvo okruženje potrebna su neka nova znanja i veštine publike. Rekla bih da izlazimo iz perioda romantizovanja i idealizacije prostora na mreži, mislim da nam je svima jasno da je ovo doba duopola, Fejsbuka i Gugla, da se otvorenost i sloboda onlajn ne podrazumevaju i da nas u tom smislu tek čekaju neki veliki izazovi u regulisanju tog beskonačnog prostranstva sadržaja, kanala, ali i političkih i ekonomskih interesa.

Detaljniju agendu i način prijave za konferenciju možete pogledati na sajtu: digitalconference.rs