ZNAO SAM DA JE KRAJ BLIZU! Marko Bulat: Sa bratom nisam proveo onoliko vremena koliko sam želeo

Još nespreman da prihvati činjenicu da mu je preminuo rođeni brat, pevač Marko Bulat (46) lista intimni dnevnik uspomena u kome čuva najlepša sećanja na vreme provedeno s novinarom RTS-a Igorom Bulatom. Mešaju mu se osećanja: tužan je zbog velikog gubitka, a istovremeno i srećan jer je imao privilegiju da mnoge životne lekcije nauči od starijeg brata.

Moj brat je imao autoimunu bolest bubrega i zbog toga je zimus dobio i kancer jetre. Bio je inteligentan i vispren, znao je sa čime se bori. A borio se bukvalno do poslednjeg dana i daha, njegova hrabrost bila je zaista neverovatna. Kad su mu nedavno dva i po sata u lokalnoj anesteziji ugrađivali aparat koji služi da se olakša dijaliza, rekao sam mu da se divim njegovoj istrajnosti i trpeljivosti. I kad god bih ga pitao kako je, uvek je odgovarao da je dobro. Samo se u nekoliko navrata požalio da ga boli celo telo, pa smo ga masirali da mu ublažimo muke. Znao sam da se bliži kraj.

Onog dana kad je Igor preminuo Marko je pozvao doktora Baneta Olujića, zaduženog za transplantacije, i pitao ga za iskrenu prognozu koliko je vremena još preostalo.

Rekao je samo: "Marko, pa ti ne znaš. Igor je jutros umro." Morao sam da javim majci da je izgubila prvorođenog sina. Taj 29. jul bio je najgori dan u mom životu. Žalim zbog mnogo stvari koje nismo stigli da uradimo zajedno. Da sednemo i ljudski se ispričamo sami, da zajedno potrošimo neko vreme, da se još koji put napijemo. Mada ne pijem uopšte, zbog njega i oca pravio sam izuzetke. Moj brat je sanjao da trči, pa bih ja posle išao da trčim za njega.

Ovakve tragedije teraju čoveka da se zamisli nad sopstvenim životom i postupcima.

Ljudi ne shvataju da je vreme ono što je najdragocenije. Da ne bi trebalo da ga troše na gluposti, niti na ljude koji im oduzimaju energiju, nego samo na voljene i drage osobe. Mnogi podrazumevaju da su zdravi i da im sve u životu ide kako treba, a zapravo nam niko u životu ništa ne garantuje. Ono što imamo ne umemo da cenimo, pa tek kad nešto izgubimo, shvatimo bez čega smo ostali. Nažalost, sa Igorom nisam proveo onoliko vremena koliko sam želeo.

Pevaču je stariji brat bio uzor.

Učio sam od njega posmatrajući ga šta radi. Bio je to odnos poput majstora slikara i njegovog učenika, koji pamti pokrete umetnika i na taj način stiče znanje. Majka nas je kao klince oblačila kao da smo blizanci, zajedno nas je i kupala u kadi. Igor je odmalena voleo da pobeđuje, koju god igru da igramo. I u bolesti je pokazao koliki je borac. Ako nešto nije umeo da završi veštinom, koristio je inteligenciju, borbenost i istrajnost.

Iako je bio dve godine mlađi od brata, bilo je situacija kada se Marko postavljao zaštitnički prema njemu.

Sećam se da sam jednom dečku na fudbalu opalio šamar jer je prišao Igoru i uhvatio ga za vilicu, revoltiran činjenicom da ga je on faulirao. Svi su bili zgranuti, ali nisam mogao da dopustim da neko maltretira mog brata. Naravno, posle više nisam igrao fudbal s njima. Nikad se nismo rukovodili olimpijskom devizom "važno je učestvovati", nego, brate, uložiš maksimum da pobediš, pa ako izgubiš, pružiš ruku pobedniku znajući da si dao sve od sebe. Na isti način se borio protiv bolesti.

I svoju decu Bogdana (18) i Milicu (16), uspešne tekvondiste, Igor je učio da budu borci.

Bio je veoma posvećen otac i stric, obožavao je i Sofiju, kćerku moje supruge Marije iz prvog braka, kao i našu decu Doroteu i Savu. Sad je na meni mnogo odgovornosti. Oca koga su izgubili ne mogu da zamenim, niti to želim, ali ću uvek biti tu za Bogdana i Milicu, šta god da im zatreba, jer su oni i moja, a ne samo deca mog brata.

Izvor: Gloria
Foto: bulat.marko/Instagram

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.