KATARINA RADIVOJEVIĆ O POVRATKU SVOJOJ DUHOVNOJ BAZI: Vera mi je pomogla kad mi je bilo najteže

Katarina Radivojević (40) retko je prisutna u domaćoj javnosti. Poslednji put smo je gledali na malim ekranima u seriji "Ubice moga oca". Lepa glumica već godinama živi u Americi. Nedavno se pojavila na proslavi osam vekova Srpske pravoslavne crkve u manastiru Svetog Save u Libertivilu, gde je došla na poziv vladike srednjezapadnoameričkog Longina. Tom prilikom je dala intervju za portal "Serbian Times".

Već nekoliko godina živim u Njujorku, pre toga sam bila u Los Anđelesu. U Americi sam ukupno sedam-osam godina. Blagoslovena sam i počastvovana što sam ovde, na proslavi jubileja, 800 godina Srpske pravoslavne crkve. Bila sam i ranije na nekim okupljanjima koja je organizovala naša crkva. Ja to vidim kao svoju ulogu, da budem uz svoj narod. Vernik sam i osetila sam ovo kao važan događaj kome treba da prisustvujem.

Je li teško upražnjavati veru hiljadama kilometara daleko od kuće?

– Čini mi se da mi koji smo daleko od kuće još više moramo da vodimo računa o svojoj veri i tradiciji. Primetila sam da se ovaj narod ovde više i radosnije okuplja oko crkve. U našoj crkvi u Njujorku ima više sveta nego što ga ima na liturgijama u Beogradu. Počastvovana sam i srećna što sam deo toga.

Smatrate li da je duhovni život generacijska stvar?

– Izgleda da mladi nisu dovoljno upućeni u crkvu i crkveni život i zato pokušavam da ljudima koje znam, svojim prijateljima, objasnim koliko je važno da očuvamo svoju veru. Verujem da će nam upravo ona najviše pomoći da ostvarimo neke svoje ciljeve ovde, neke naše "američke snove". Bar je to moj utisak i moje iskustvo. Kada mi je bilo najteže u životu, vera mi je najviše pomogla da prevladam probleme. Uvek mi je uz nju bilo mnogo lakše i uspevala sam u onome što sam želela.

Koliko na tom putu ima iskušenja?

– Po dolasku u Ameriku počela sam intenzivno da se bavim kundalini jogom, i to je trajalo oko četiri godine. Ta vrsta joge smatra se posebnom disciplinom, u njoj nema agresije i ona nije isključivala moju veru, ali sam se ipak nekako odvojila od svoje crkve. A onda sam prošle godine osetila neku prazninu i poslala poruku svom duhovniku, jer se četiri godine nisam ispovedila. Prosto sam osetila potrebu da se vratim svojoj duhovnoj bazi. I bilo je to jače, požrtvovanije i radosnije nego ikad.

Da li je teško duhu u okruženju gde je novac "bog"?

– Ovde fali duhovnosti i kada sam pre četiri godine počela da studiram kundalini jogu, shvatila sam zašto je ona toliko popularna u Americi – zato što je ljudima zamena za duhovnost koju su ranije učili i primali u crkvi. Mi smo prosto dovedeni u situaciju da se posvećujemo duhovnosti koja nije naša. O tome sam često pričala i sa svojim prijateljima u Americi.

Šta za vas znači to što ste Srpkinja, ako uopšte znači?

– Znači, i to mnogo. Uvek kažem kako se nismo slučajno rodili kao Srbi pravoslavne vere, jedne od najstarijih i najlepših koje postoje. Sve nedaće brzog života u Americi, u Njujorku i drugim velikim gradovima, moguće je prevazići držeći se svoje vere.

Radite u Konzulatu Srbije u Njujorku. Kakva je vaša uloga tamo?

– Posao kojim se bavim pri Konzulatu jeste koordinacija kulturnih akcija. Želela bih da u narednom periodu kreiram što više takvih sadržaja i mogu da najavim projekat o zaboravljenim Srpkinjama koji spremamo za proleće sledeće godine. Reč je o ženama poput Milunke Savić, Nadežde Petrović, ali i Amerikanke Rut Farnam, čiji život je priča o srpsko-američkom prijateljstvu koju smo, nažalost, zaboravili, i jedni i drugi. Bavimo se i životom Džona Frotingama, Njujorčanina koji je bio najveći srpski dobrotvor, izgradio je šest sirotišta u Srbiji posle Prvog svetskog rata. Takođe, oženio je Jelenu Lozanić, kćerku našeg prvog akademika Sime Lozanića, koja je došla u Ameriku da ispred Crvenog krsta skuplja priloge za Srbiju. U toj priči ću pokušati da spojim rodoljublje i veru, ali i da ispričam pripovest o nekim ženama koje su se odvažile da krenu drugim putem, mimo pravila i protiv sistema. Nadam se da ćemo s tim projektom obići sve veće gradove u Americi gde žive Srbi. Biće to srpski komad na engleskom jeziku sa starim srpskim pesmama kao podlogom. Zašto na engleskom? Zato da bi i drugi razumeli nešto lepo što smo imali, a nažalost u međuvremenu zaboravili.

Izvor: Gloria/Serbian Times
Foto: Hello!/Arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.