POTRESNA ISPOVEST MILICE KEMEZ RASPLAKALA ZADRUGARE: Majčinu sliku sam prvi put videla na grobu (VIDEO)

Priča Milice Kemez u Zadruzi 3 potresla je sve ukućane, koji su na njenu potresnu životnu ispovest i suze kroz koje je jedva pričala ostali nemi, uključujući i voditelja Milana Miloševića.

- Teško mi je dok vi pozdravljate i čeka vas neko. Mene niko napolju ne čeka, osim sestre i psa - izjavila je Milica prethodne večeri, čime je zaintrigirala zadrugare, a već tada joj je Marija Kulić prišla i pružila joj podršku.

Sada, Milica je u rijalitiju ispričala svoju tužnu i tešku životnu priču.

- Nije mi bilo u planu da pokrećem tu temu, pogotovo ne sama. Nisam spremna sve da iznesem...ali... Verujem da ovo nije prijatno nikome da sluša, jer verujem da svi ovde imaju neku svoju priču, i tešku priču.... Ja bih volela da sam jača, ali nisam...

Milica i njena sestra su kao male ostale bez roditelja, a celu priču učesnica Zadruge ipričala je sa pola glasa, grcajući u suzama.

- Od treće godine sam u Domu za nezbrinutu decu u Beloj Crkvi. Bez ikakvog obrazloženja. Želim da budem jaka zbog sve te dece, pre svega. Odatle smo sestra i ja uzete u jednu hraniteljsku porodicu, čini mi se da sam imala 4 godine (sestra je starija 2 godine). U toj porodici je bila samo jedna žena, nije imala svoju decu, pa se time bavila... Bila sam jako mala i tu ženu sam nazivala majkom. U početku je to sve bilo ok, ali dosta toga se ne sećam, jednostavno sam potisnula negde. Do pete godine se ne sećam - pričala je Milica.

- Moj život u toj hraniteljskoj porodici je trajao 11 godina. 11 godina jako teškog života u kojem smo sestra i ja bile zlostavljane na svaki mogući način, i psihički i fizički - plakala je Milica, a Janjuš je izašao napolje hvatajući se za glavu i govoreći kako ne može to da sluša.

- Za 11 godina niko od moje familije nije pozvao da pita da li smo sestra i ja žive. Ne znam kako je Centar za socijalni rad dozvolio to ženi koja je psihički nestabilna, agresivna, koja nas je držala u kući i ispirala nam mozak... Non-stop nam je govorila da su nas ostavili, da nemamo nikoga, nametala nam je mržnju prema biološkim roditeljima - jecala je učesnica Zadruge.

Milica za sve to vreme nije saznala ko su joj roditelji, a u nekoliko navrata izjavila je kako joj je sada najteže da priča o ovome, jer priča javno.

- U teškim situacijama sam klela svoju majku što nas je ostavila. Ta žena nas je brutalno tukla za neke mizerne, dečje stvari i želim da poručim svoj deci koja imaju roditelje da ih cene i da budu srećni što ih imaju, jer to je stvarno najveće bogatstvo. Sve ostalo smatram da je nebitno i prolazno. Uvek sam u životu gledala ono što imam, a ne ono što nemam. Mnogi moji prijatelji ne znaju ovo, ne znaju moju priču, jer ne želim da me etiketiraju.

Milica je ispričala kako ona i sestra nisu imale vodu, kupale su se u buretu sa kišnicom i preživljavale u jako teškim uslovima.

- Centar za socijalni rad nas je obišao tri puta. Svi su znali da nas ta žena maltretira, niko nije reagovao. Imala sam strah od te žene, imam ga i danas. Kada su me pitali, rekla sam da ne želim da je tužim, ali smatram da je to prošlo i te kako nekažnjeno. Znam da mnoga deca prolaze pakao u tim hraniteljskim porodicama, smatram da je to jedan biznis - nastavila je.

- Kad sam došla u Novi Sad, u treću hraniteljsku porodicu , rekli su mi: "Milice, našli smo vam porodicu". Rekli su mi da mi mama nije živa, da je umrla pre sedam godina. Ja to nisam znala. Ubrzo nakon toga je preminuo moj deda. Majčinu sliku sam prvi put videla na grobu. To je bio jedan od mojih najtežih trenutaka u životu, jer nisam morala tu da je upoznam. Saznala sam da mi je otac bio u zatvoru, imao je problema s alkoholom. Bio je na štakama, koliko znam...

Kasnije joj je preminuo i otac, saznala je da ima još puno braće i sestara sa majčine strane, a brata je upoznala na neočekivani način.

- Sve sam nekako to pregurala, jer sam imala želju za životom i preživljavanjem. Odlučila sam da studiram, upisala sam Višu poslovnu školu u Novom Sadu, jer sam imala trogodišnju frizersku. Želela sam da nadograđujem svoje obrazovanje, da se izdignem iz te cele situacije, da budem neko... U trećoj hraniteljskoj porodici ta žena me je naučila da se ponašam, da budem dama, da budem žensko. Zahvaljujući toj ženi nisam skrenula s puta. Na kraju se to odrazilo na moje zdravlje... Međutim, nisam više mogla da budem u toj kući u kojoj sam bila, recimo, Pepeljuga.

- Odlučila sam da budem hrabra i da odem. Sestra je studirala u Beogradu, dolazila je jednom mesečno u Novi Sad. Otišla sam tada na ulicu. Pozajmila sam novac za prvu kiriju, počela da radim u drugom frizerskom salonu... Bilo mi je jako teško, ali pregurala sam to. Uvek sam bila nasmejana, išla od posla do kuće peške, imala 200 dinara u džepu... Studirala sam i radila, bilo je dana kada nisam imala za hleb, nije me sramota toga. Malo po malo, napredovala sam - ispričala je Milica koja je kasnije odlučila da ode iz zemlje, iz Srbije, i to uradila sa 100 evra u džepu.

- Moja želja za uspehom bila je veća od bilo kog straha. Tek sad kad vidim sve, ne mogu da verujem da sam bila tako hrabra. Otišla sam u Švajcarsku, može to neko nazivati hostesa, promoterka, animir dama... Tamo sam radila dve godine, štedela da otvorim svoj salon, to me i držalo... - nastavila je Milica, koja je u tome kasnije i uspela, i sada njen salon radi već dve godine.

Izvor: Telegraf.rs
Foto: Zadruga Official-Printscreen/Youtube

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.