fbpx

Vladimir Manigoda: Svaka korenita društvena promena došla je od reakcije pojedinca izazvane ličnom traumom

Postoje teme o kojima je preteško govoriti. Priče koje ne želimo čuti, od kojih se nastojimo distancirati. Pa ipak, naši najbliži, prijatelji i voljeni mogu koliko sutra postati akteri istih storija. Palijativna nega obolelih od karcinoma okosnica je humanitarnog projekta koji je Vladimir Manigoda sa svojim “Kontrast” izdavaštvom pokrenuo ne bi li skrenuo pažnju javnosti na ovaj gorući problem. Zahvaljujući nesebičnim, i humanim pobudama podstaknutim radom na ovom projektu proglašen je za NIN-ovu ličnost godine, a knjiga “Dostojno jest” na kojoj počiva pomenuta akcija izazvala je veliko društveno interesovanje.

Šta je to što vas je motivisalo da poželite da skrenete pažnju javnosti baš na ovu temu i ovaj problem?

- Motivisao me je primer koji sam nažalost iskusio na svojoj koži negujući do smrti, sa ostatkom svoje porodice, terminalno bolesnu osobu. Primer je bio više nego slikovit i shodno tome u meni ostavio želju da se jednoga dana pozabavim tim problemom na način na koji u tom trenutku nađem da je najsvrsishodniji.

Šta se krije iz korica knjige “Dostojno jest” koja je izdata u saradnji sa Belhospice centrom?

- Iza korica se kriju uradci 72 autora koji su izdvojili nešto najbolje što su do sada objavljivali kako bi zajedno sa nama iz “Kontrast” izdavaštva i Belhospice-a podigli glas protiv nehumanog postupanja sa terminalno bolesnim ljudima u našoj zemlji.

Da li se metod prikupljanja novca za određeni humanitarni cilj kroz prihod od prodaje knjige pokazao kao uspešan? U kolikoj meri ste zadovoljni postignutim rezultatom?

- Metod se pokazao više nego uspešnim, s obzirom na to da smo za godinu dana prikupili blizu milion dinara u želji da finansijski pomognemo funkcionisanje Belhospice-a, ali što je mnogo važnije, da ovaj problem nametnemo kao društvenu temu o kojoj će se naširoko razgovarati i samim tim krenuti da se nalaze određeni putevi koji bi vodili ka njegovom rešavanju.

Zašto je važno pokrenuti priču o palijativnoj nezi na našim prostorima?

- Mislim da to nema veze sa našim prostorom koliko sa činjenicom da je to jedan od osnovnih postulata humanosti: briga o slabijem. Ako se kao pojedinci udružujemo u jednu zajednicu koju možemo u ovom slučaju nazvati državom, to je pre svega zbog osećaja sigurnosti koji mi se čini da u današnje vreme ne postoji. Ovo je jedan od načina da i o toj činjenici počnemo da razgovaramo i da se vratimo izvornim značenjima velikog broja osnovnih pojmova koje smo u potpunosti obesmislili i odavno počeli da smatramo zdravo za gotovo.

Čini se da ljude plaši svaki razgovor o karcinomu, a naročito o izgubljenim bitkama i kraju koji je neminovan. Kako prevazići tu društvenu stigmu?

- Mislim da se tu ne radi o stigmi već upravo strahu o kome govorite u prvom delu pitanja. “Ako o tome ne pričam, to se neće dogoditi”. To je infantilan psihološki mehanizam kojim se naša podsvest brani u želji da odagna svaki strah koji bi eventualno ugrozio našu stabilnost. To je nešto što svaki pojedinac treba da uradi za sebe. U društvu se govori o karcinomu na svakom mestu jer je problem postao toliko akutan da ne postoji toliko jak psihološki mehanizam koji može da učini da se od toga okrene pogled. On nas presreće na svakom ćošku. Svi znamo barem tri osobe koje sa sa tim problemom trenutno bore. Mislim da se bližimo trenutku kada ćemo svi zajedno stajati zagledani u ambis bez nade i mogućnosti da racionalizujemo trenutno stanje. To je dobro. To je početak.

Dobitnik ste nagrade za NIN-ovu ličnost godine upravo kao inicijator ove humanitarne akcije. Kako se zbog toga osećate?

- U radu na knjizi je učestvovao veliki broj ljudi dok smo mi kao izdvači bili samo inicijatori, tako da je moj osećaj u tom smislu podeljen. Svakako je značajno priznanje i postoji neki topao osećaj povodom toga ali se ovde zaista ne radi o nekoj lažnoj skromnosti već o činjenici da veoma dobro znam koliko je svako sebe uložio u taj projekat i da imam jasnu svest o tome gde je tu moje mesto i koja je moja uloga bila. Iako moje ime stoji na plaketi imam potrebu da navedem da je knjiga ta koja je ipak osvojila nagradu, upravo zbog tako velikog broja učesnika. Verovatno se osećam malo više ponosno na uspeh koji smo postigli ali sasvim sigurno svaki od učesnika, a bilo ih je blizu sto, koji su sarađivali na projektu može sa pravom da se oseti ponosnim. Ja kao pojedinac ili u tom smislu i moje “Kontrast” izdavaštvo ne bi bez tih ljudi uspeli ništa da postignemo i upravo u toj masovnosti leži ključ ovog uspeha. Mi smo samo probudili određenu energiju i pre svega smo na to ponosni, kao i veliko poverenje na koje smo naišli od strane saradnika.

Kažu da se za humanitarnim projektima ne traga, da su oni ti koji izaberu vas. Ima li istine u tome? Kako ste se obreli u ovim humanitarnim vodama?

- To je istina. Svaka korenita društvena promena došla je od reakcije pojedinca izazvane ličnom traumom, osećajem nepravde koju je doživeo ili neprestano doživljava u kontekstu društva koje nastanjuje. Svi smo mi u tom smislu hodajući nemiri i samo je pitanje ko će i u kom trenutku osetiti previše i proliti svoje nezadovoljstvo našim ulicama, trgovima ili društvenim mrežama na dovoljno komunikativan način kako bi trgnuo društvo iz magnovenja u kome obitava. Bob Dilan kaže da nema ničeg tako stabilnog kao što je promena. Ovde se ne radi o humanitarong radu već o jasno izrečenim aktivističkim naporima u želji da dođe do društvene promene. Jedne od mnogih kojima ćemo svedočiti u budućnosti. Mene u tom kontekstu interesuje smer tih promena i želja da na njega utičem onoliko koliko sam u mogućnosti sa pozicije koje nastupam i shodno vrednostima koje me oblikuju i koje propagiram na svakom mestu i u svakom trenutku, kako svojim ponašanjem, tako i svojim nastupom. “A change is gonna come.”

Kako i zašto je došlo do rađanja “Kontarst” izdavačke kuće, i šta je to što vas pozicionira kao jedinstvene na našim prostorima?

- “Kontrast” sam osnovao sa prijateljima uz najskromnija moguća sredstva. Dakle, nepretenciozno i bez velikih ambicija s obzirom na to da znanje koje smo u tom trenutku imali o poslu za koji smo se opredelili je bilo više nego skromno. Ambicije su rasle kako i naše iskustvo ali ono što je ostalo nepromenjeno i po čemu ćete moći uvek da nas prepoznate jeste velika strast prema onome što radimo, nepresušan entuzijazam i osećaj da se svi zajedno nalazimo na određenom putu koji prepoznajemo kao misiju sa željom da sa društvom u kome živimo i radimo komuniciramo o idejama i vrednostima koje nas zaokupljaju.

Da li postoje planovi za dalju saradnju sa Belhospice centrom?

- Planovi uvek postoje. Cilj ovakvih projekata je podizanje društvene svesti što predstavlja proces koji traje koliko i društveni problem kome se suprotstavljamo. U simboličkom smislu kraj projekta, a i naše saradnje bi mogao da se ogleda u institucionalnom uvođenju palijativne nege u zdravstveni sistem Srbije. Kako je to nešto što se neće dogoditi preko noći, put koji nas čeka nije ni kratak ni lak. Ovo je zapravo jedan maraton a mi smo upravo kupili jako dobre patike, stekli u prethodnom periodu nešto kondicije, ali svakako su najvažnija uverenja koja su nas na ovaj put navela i koja će nas pratiti i u godinama koje su pred nama.

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.