POTRESNA ISPOVEST OGNJENA AMIDŽIĆA: Imao sam samo 16 godina i morao da kažem majci i sestri da je tata ubijen!

- Hrvati 28 godina kriju ubice moga oca! Posle toliko godina više ne verujem da ću ikada saznati ko su ubice, ko su naručioci ubistva, i zbog čega - kaže u ispovesti za "Informer" novinar i voditelj Ognjen Amidžić, koji je na jučerašnji dan, na godišnjicu ubistva, posetio očev grob u Šapcu.

Pored Ognjenovog oca Zorana Amidžića Amidže, tog kobnog 9. oktobra 1991. godine na Baniji u Hrvatskoj na novinarskom zadatku ubijene su i njegove kolege iz dopisništva RTS u Šapcu - Bora Petrović, Dejan Milićević i Sretan Ilić. Likvidirani su u zasedi na putu Petrinja-Glina.

Na njihov automobil ispaljeno je oko 300 metaka. Jedini valjan trag na koji je policija naišla u istrazi bilo je to što je nekoliko dana posle ubistva u hrvatskom listu "Slobodni tjednik" izašla priča napisana od zabeleški koje je Amidžić u trenutku pogibije nosio u svojoj torbici.

Ognjen kaže da nikad neće zaboraviti taj dan kada su policajci zakucali na vrata njihovog porodičnog doma u Šapcu.

- Oko jedan sat iza ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Bili su smušeni, dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti, ali nisu znali kako to da urade. Kada sam čuo šta se desilo, a imao sam tada samo 16 godina, morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen! Sada, posle ovoliko vremena koje smo proveli u neznanju, ne mislim da ćemo ikada saznati ko je ubio mog oca i njegove kolege, ni zbog čega. Za ovih 28 godina, bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, sadržaj torbe koju je moj otac nosio sa sobom na kraju je završio u jednim hrvatskim novinama. Te njegove stvari i zabeleške nekako su morale da dođu do hrvatskih novinara. Po mom mišljenju, to je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati tada - kaže Ognjen i dodaje:

- Bilo je to grozno vreme. Mama je pokušavala da nam nadomesti taj gubitak. To je bilo vreme kada smo svi svesno ili nesvesno bili spremni na sve i mogli smo da očekujemo bilo šta. To je bilo vreme kada se ginulo, kada su kao vojnici i dobrovoljci stradala i deca od 17 i 18 godina - kaže Ognjen.

Oca se seća kao strogog, ali pravičnog čoveka velikog srca.

- Tata je zbog posla bio često odsutan, tako da je u našoj porodici mama bila ta koja je držala kormilo u svojim rukama. Da je živ, ne verujem da bi mi dao da se bavim novinarstvom. On je bio stara škola ljudi. Nikada ne bi dozvolio da drugi pričaju kako mi je on pomogao da dobijem posao. Njemu je posao bio jako važan, dosta je radio, ali mu to nije padalo teško. Kao mali sam toliko slušao o novinarstvu da mi se nekad čini da sam još kao klinac znao da ću kad porastem biti novinar i da još od malena imam ovaj posao u malom prstu. Svakako da je on dosta uticao na mene da postanem ovo što sam danas. Ipak, mami sam posle njegove smrti obećao da se nikada neću baviti informativom - rekao je Ognjen.

Ognjen Amidžić kaže da se svake godine 9. oktobra najbliži članovi sve četiri porodice okupe na groblju.

- Svakog 9. oktobra, na godišnjicu njihove smrti, na groblju se okupi mnogo ljudi. Prijatelji i najbliži članovi sve četiri porodice već 28 godina dele istu tugu. Svaki dan se setim tog događaja i mimo ovog dana. To je jako tužno videti kako se zajedno sećamo tako tragičnog događaja - kaže Ognjen.

U znak počasti nastradalim novinarima 9. oktobra prošle godine jedna ulica u Šapcu dobila je ime Ulica Amidža, Bora, Dejan i Sretan.

- Kada se to desilo, bilo mi je jako drago i bio sam ponosan. Zahvalan sam mom rodnom gradu Šapcu, tatinim kolegama i prijateljima. To što se desilo ostalo je i dan danas u ljudima, svi ih se rado sećaju i nikada ih nisu zaboravili - kaže Ognjen.

Brana Stojisavljević, školski drug ubijenog Zorana Amidžića i nekadašnji snimatelj dopisništva RTS iz Šapca u penziji, ispričao je za Informer kako je tog kobnog 9. oktobra 1991. izgubio četvoricu svojih kolega.

- Krenuli su dan ranije na put, a poslednju noć prespavali su u Prijedoru. Sutradan su krenuli od jedne do druge jedinice naše vojske da urade priču o tome kako borci provode ratne dane. Oni su dva ili tri meseca ranije takođe izveštavali sa Banije i pre nego što su krenuli pitao sam Amidžu, kako smo ga zvali, zašto opet idu. Kako je na tim prostorima živelo puno Šapčana, rekao mi je: "Svi me pitaju kada ću ponovo doći da donesem cigare i ostale potrepštine". Automobil je bio pun paketa, verujem da je najviše zbog toga i otišao - priča Brana i dodaje:

- Ipak, na putu do sledeće jedinice iz zasede zapucali su na njih. Sreten Ilić uspeo je da pobegne u njivu sa kukuruzom pored puta, ali veoma brzo je izdahnuo. Ja sam za to čuo tek kasno uveče. Zvali su me iz policije i rekli: "Nešto strašno se desilo, dođi odmah!". Taj dan nikada ne mogu zaboraviti, bio je rođendan moje ćerke. Ne pitajte kako sam se osećao u tom trenutku, u četiri kuće išli smo da izjavimo saučešće. Najviše boli to što posle toliko godina ne znamo ko je to uradio. Izgubio sam školskog druga i velikog prijatelja, ostala je samo praznina - ispričao je Brana.

Izvor: Informer.rs
Foto: TV Pink/Promo

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.