OTIŠAO JE KADA MI JE BIO NAJPOTREBNIJI! Ilda Šaulić: Bila sam Šabanova mezimica, nas dvoje smo bili jedna duša!

Iza Šabana Šaulića ostale su pesme, neizbrisiv trag i sećanja. Tim tragom, uz pesmu i uspomene, danas korača Ilda Šaulić, koja ponosno i sa velikim pijetetom govori o svom ocu, koji joj je u amanet ostavio ne samo pesme, već i sreću i utehu.

Da li ste zadovoljni postignutim posle decenija na muzičkoj sceni?

- Na samom početku sam znala kako želim da formiram svoju karijeru. Nikada se nisam priklanjala trendovima, imala sam svoj pravac i ostala dosledna sebi, što su ljudi i prepoznali. Ponekad nije loše biti malo drugačiji, a moje pesme se razlikuju od onoga što je trenutno aktuelno i u tome je njihova vrednost. Sigurno je da ima ljudi kojima se to ne dopada, ali mislim da su u većini oni kojima moja muzika i moje prisustvo na estradi prijaju i kojima je lepo kad me vide i čuju. Da li je to teži put, verovatno jeste, ali ja volim svoju zlatnu sredinu i ne bih je menjala ni za kakve trenutne uspehe, zarad veće popularnosti ili intenzivnijeg prisustva u medijima. Pojavljujem se onda kad za to imam dobre razloge i verujem da sam na ispravnom putu koji će mi doneti trajanje, što je u ovom poslu i najvažnije.

Odrasli ste uz najlepšu narodnu muziku. Da li je vaš put uopšte i mogao da bude drugačiji?

- Kada odrastate u takvom okruženju, pored čoveka koji je bio i ostao neprevaziđen u svom poslu, onda je prirodno da vas to odredi na mnogo načina. Ne znam da li će se i za sto godina roditi neko ko će takvim glasom, sa toliko emocija i na tako poseban način da peva, kao što je Šaban umeo. To je preneto na mene, ja sam iz kuće to ponela kad sam odlučila da krenem istim putem kao i on. Njegova karijera je bila moja smernica u smislu kvaliteta, odabira pravih tekstova i lepih pesama. Važno mi je da njegovo poverenje, u tom smislu, nisam izneverila.

Šta znači biti ćerka Šabana Šaulića?

- Ogromnu privilegiju. On je bio izuzetno blag i kao roditelj i suprug, i kao prijatelj i umetnik. Nenametljiv, topao i prirodan čovek, uz kog su odrastanje, život i upijanje njegove mudrosti i vrlina predstavljali veliko zadovoljstvo i sreću. Iza njega je ostala nenadoknadiva praznina, ali ono što je ostavio iza sebe i što će zauvek trajati je njegova muzika, koja je, ujedno, i moj veliki ponos za ceo život.

Nosio je titulu kralja narodne muzike. Kako je nosio "krunu" oca?

- Bio je predivan otac koji nikada nije imao neke velike zamerke. Govorim kako u svoje, tako i u ime sestre i brata. Uvek nam se obraćao smirenim tonom, nasmejano i pažljivo. Sigurno je da je imao razloga da ponekad podvikne ili da nam nešto zabrani, ali on to, zaista, nikad nije činio. Uvek nam je pružao mogućnost da budemo svoji. Mislim da je bio ponosan na nas, jer smo izrasli u dobre, čestite ljude i da je, bez obzira na njegovu karijeru i veliki uspeh, bio najsrećniji što nam je porodica složna i harmonična, a to je i sam često govorio.

U čemu je bila tajna njegovog glasa, emocije, duše i njegovih pesama?

- Mislim da to ne može da se opiše rečima. To je dar od Boga. Ono u šta sam sigurna je da su svi veliki ljudi izuzetno prirodni i skromni, bez obzira na uspeh koji su ostvarili i ogromnu popularnost koju su imali. Upoznala sam mnoge koji su u svojim karijerama dostigli maksimum ili čak bili nedostižni, kao što je i moj otac, ali nikada nisu izgubili svoju ljudskost. Tako da tu nema nikakve tajne ili recepta. Verujem da je to samim rođenjem predodređeno.

Koju uspomenu nikada nećete zaboraviti i zbog čega?

- Ima ih mnogo, ali naš prvi zajednički nastup nikada neću zaboraviti. Moja pesma "Stani, dušo, da te ispratim" je u Tuzli proglašena za najbolju te godine, i kada sam izašla na scenu da primim nagradu, on je krenuo sa mnom. Otpevali smo zajedno jednu pesmu i to je trenutak koji ću pamtiti celog života. Posle je bilo još mnogo zajedničkih nastupa, ali je taj prvi bio poseban, jer je za mene, do tada, bilo nezamislivo da ću ikada moći sa njim da delim scenu. Kad doživite tako nešto, shvatite da ste ostvarili neke od svojih najvećih snova.

U čemu ste bili najsličniji?

- Ja sam bila njegova mezimica. Umeli smo da se razumemo pogledom, bez reči, i to je bila samo naša, specifična spona. S druge strane, počela sam da se bavim istim poslom, pa nas je ljubav prema muzici još više vezala. Tokom poslednjih deset godina mnogo vremena smo proveli zajedno, putujući i nastupajući, pa smo se još više zbližili i nadoknadili sve što smo, možda, propustili tokom mog detinjstva i odrastanja. Nas dvoje smo definitivno bili jedna duša.

Niste imali priliku da se oprostite. Da li je pesma "Suza", na jedan način, sve ono što ste oduvek želeli da mu kažete?

- Ova pesma je još pre deset godina napisana za mene, ali je tada nisam osetila i nisam htela da je otpevam. I kako to samo život može da namesti, pre dva meseca sam se setila te pesme, i ako je uopšte trebalo nešto da snimim ponovo, ona je bila prava, jer me vezuje za tatu, kao što, verujem, i druge ljude podseća na bliske osobe koje su izgubili. Svako ima nekog koga nema i sigurna sam da mnogi mogu da se pronađu u stihovima ove pesme. Ipak, mnogo toga je ostalo nedorečeno, mnogo toga mu nisam rekla i mislim da je otišao kad mi je bio najpotrebniji.

Jedna od Šabanovih najlepših pesma je "Dajte mi utjehu". Koja je vaša?

- Moja porodica. Uvek smo bili složni i veoma vezani i njihova podrška je, pored utehe, izvor moje snage, mog daljeg bavljenja muzikom, ali i sreće u životu. Uteha je i ono najvrednije što je ostalo iza tate - njegova muzika koju je ostavio u amanet ne samo nama, kao porodici, nego i svima koji su ga voleli i koji će zauvek moći da slušaju te neprolazne pesme. Pevao je o svemu što čini život, o lepoti, sreći, o ljubavi, patnji i bolu, o majci i ocu, sestri, bratu. On će uvek biti prisutan kroz svoje predivne pesme, da nam malo ublaži tugu i bol i opet ulepša neke trenutke u životu.

Da li je nekada rekao ne okreći se, kćeri, kako glasi vaša duetska pesma?

- Pesma "Ne okreći se, kćeri" govori o tome da uvek moramo da idemo napred, da ne treba gledati u prošlost i da novo sutra, ipak, može da donese nešto mnogo lepše. Danas, kada razmišljam o tim stihovima, u odnosu na njegov odlazak, shvatam da se ipak stalno okrećem i vraćam u vreme kad je bio tu, i to će me sigurno pratiti dok god sam živa, ali ne zaboravljam da mi je uvek govorio: "Glavu gore! Samo idi napred i radi ono što najbolje znaš."

Izvor: Novosti
Foto: Miloš Nadaždin

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.