JA VIŠE NISAM JA: Ispovest An Mari Ćurčić na godišnjicu smrti ćerke Marije

An Mari Ćurčić planirala je da sa svojim mužem i ćerkama Jelenom i Marijom Ćurčić ode u biskop da bi gledali film "Boemsku rapsodiju" koji se davao u bioskopu 2018. godine. Anina mlađa ćerka Jelena se u to vreme pripremala za upis na fakultet, pa je odlučila da odloži porodični odlazak u bioskop.

- Tada sam Mariji pustila poruku: "Hej, šta misliš da odložimo to da bi i Jelena mogla da ide?" - priseća se An Mari koja od ćerke nije dobila odgovor na poruku.

- I kada imate osamostaljeno dvadesetpetogodišnje dete koje aktivno učestvuje u gradskom životu, ovo nije ništa neuobičajeno. Dogovor je bio da svo četvoro idemo na film, jer ga svi volimo. Imamo i neke porodične fotografije na kojima smo rekreirali legendarni kaver njihovog singla sa četiri glave - objašnjava An Mari i dodaje:

- Nije mi odgovorila na poruku. I nisam se uzbudila oko toga, jer bože moj, to je kod Marije bilo normalno da na poruku odgovori nakon "XY" sati. Čućemo se posle.

Usledila su dva poziva nakon kojih je An Mari otišla na ćerkinu adresu.

- U nekom trenutku, oko 17.30 me zvala njena prijateljica da me pita da li smo se čule. Onda me s istim pitanjem zvao i njen bivši dečko. Tada smo nas dvoje, muž i ja, bili kod kuće. Znam da je radila prethodne večeri i da je možda otišla na neki after ili ko zna koju je kombinaciju imala. Onda smo, čisto reda radi, bili u fazonu da skoknemo do nje. Ključ nismo imali, ali je Marija živela u stanu naše koleginice, pa smo računali da ćemo se snaći. Kada smo krenuli, Jelena je usput završila sa obavezama, pa smo pokupili i nju i otišli do Marijinog stana. Na svu sreću interfon nam nije bio problem, jer je neko izlazio baš u trenutku kada smo dolazili i ostavio je otvorena vrata od zgrade, pa smo mi ušli unutra - rekla je An Mari za Noizz.

Zvonili su nekoliko puta, ali niko nije otvarao. Kada je došao Marijin tadašnji dečko koji je locirao njen telefon od koga se nije odvajala, svi su bili zabrinuti.

- Briga je počela onog trenutka kada smo ukapirali da je njen telefon u stanu, ali to i dalje nije bilo ništa posebno. Nije nam ni na kraj pameti bilo šta se dešava. Čudna je to situacija, ali bože moj - rekla je An Mari koja je pokušala da nabavi rezervni ključ stana u kome se nalazila njena ćerka.

- Zvala sam tu drugaricu, koleginicu, koja je vlasnik stana, ali nije imala predstavu gde joj je rezervni ključ. Đorđe i ja smo odmah pozvali policiju. Nakon nešto više od pola sata su došli i oni. Prvo smo im objasnili o čemu se radi, ali su nam rekli da to nije u njihovoj nadležnosti. Rekli su nam da moramo da zovemo predsednika skupštine stanara i još jednog svedoka i da obijemo vrata. Bili su pristojni i ljubazni prema nama - rekla je An Mari.

Komšinica ih je primila u svoj stan da malo dok se ne pojavi bravar.

- Potom je došla Marijina najbolja drugarica, dok je Marijin bivši dečko sve vreme bio tu. Kada je najzad došao i bravar, mislili smo da će cela stvar ubrzo biti gotova. Ali brava se pokazala teškom za obijanje. Majstor je na njoj polomio jednu burgiju, pa je počeo da obija drugom. Obijanje brave je potrajalo dobrih sat i po vremena. Sigurno je sat i po otvarao vrata i polako smo ušli u noć - priseća je Marijina neutešna majka.

- Na svakakve načine smo se dovijali kako bismo mogli da uđemo unutra. Kako je stan u potkrovlju, razmišljali smo da li bismo mogli da uđemo u stan preko krova - rekla je An Mari, a dok su pokušavali da obiju vrata stana komšinica je pričala sve najbolje o Mariji kao i da joj je u stan dolazio majstor.

- Znam da je trebalo da dođe majstor da popravi, tipa vodokotlić. Ona je predložila da probamo preko terase ili krova, ali smo od toga odustali, jer se plašim da bi tragedija bila mnogo veća. Na kraju je bravar, ipak, uspeo da obije vrata - rekla je An Mari koja je kroz razgovor proživljavala sve, te je morala da stane.

- Đole je bio prvi, ja sam stajala iza njega. Odškrinuo je vrata... - rekla je An Mari.

Nakon što su otvorili vrata stana njihovi životi su se promenili zauvek. Marija Ćurčić izvršila je samoubistvo u svom stanu, pre tačno godinu dana, a njena majka se ne miri sa činjenicom da ne postoji dobro organizovan sistem u državi koji bi pomogao osobama koje su sklone suicidu.

An Mari je živa, kao i njen suprug, ali od gubitka ćerke samo peživljavaju.

- I ti sada treba da preživiš sve to. Iskreno, najviše volim trenutak neposredno pred buđenje, kada još uvek nisam svesna, jer je to jedini trenutak kada imam nekakav mir. Čim mozak počne da funkcioniše, ja znam šta živim. Ja više nisam ja. Niko od nas nije ono što je bio do tog 11. novembra. Imam utisak da ti to menja strukturu koštane srži. Menja ti ritam sinapse - zaključila je An Mari.

- Prvo policija, pa dok stigne hitna pomoć, pa dok se završi ta papirologija. Mi smo odande izašli oko dva ujutro. Odatle smo izašli kao zombiji, sve smo radili mehanički. Došli smo kući i legli smo svi zajedno u krevet. Oni su (muž i ćerka) vremenom nekako i zaspali, ali ja nisam. Mozak samo što mi nije eksplodirao. Ti zapravo i ne možeš da razumeš šta se dešava. Tvoj mozak kao sve zna, ali evo godina je prošla, a ja sam emotivno i dalje u stanju šoka. Kažu da proces žalovanja ima svoje faze, ali ja stalno imam utisak da je ona tu. Da je u putu negde, da će sada da dođe. Tu je. Očigledno je da znam šta se desilo, ali je do te mere... Kako da se nosiš sa time? Kako da prihvatiš? Da je bilo nekih naznaka, da je bila depresivna, da je bilo nešto... Ne bi ni tada bilo okej, ali taj čin se toliko kosi sa time što Marija jeste. I ja odgovor na to pitanje nemam, niti ću ga ikada imati.

- Marijine najbolje drugarice, njih četiri, nisu nam izlazile iz kuće. Đole i ja sada imamo... Znaš koliko dece? To su divni ljudi, divna ljudska bića. Ako su već tako divna, hajde da ih sačuvamo. Hajde da im pomognemo da ih sačuvamo da opstanu u ovom šizofrenom svetu. Mi nismo ni svesni na koliko nivoa smo okruženi nasiljem, a uz to mediji, tabloidi... Teraju te da se zapitaš da li je cilj stvoriti nekrofilnu naciju. Da li postoji neki svestan plan da se nikada ne pitamo kakav nam je kvalitet života? Da budemo zahvalni što smo uopšte živi i što nismo tema tabloida i tabloidnih naslova.

- Emocije su zdrave, bilo da su negativne ili pozitivne. Ako sam u bedaku danas, ne znači nužno da sam u depresiji. Ja mogu da završim tri kursa i da za šest meseci otvorim usluge savetovališta i psihoterapeuta, a da nemam blage veze ni sa čim. Ništa od toga nije zakonski regulisano. I što je najgore od svega, procedura da stigneš do profesionalca koji tačno ume da odgovori na tvoje potrebe je do te mere komplikovana da je pravo čudo ukoliko ga uopšte i pronađeš.

- Evo, baš skoro mi se desilo da je poznanik jedne moje poznanice pokušao suicid. Srećom, ta osoba nije uspela i završila je na jednoj od dežurnih klinika. Otpuštena je uz preporuku, naravno, da ide na terapiju. Tokom boravka u bolnici, ta osoba je zvala svoj dom zdravlja želeći da rezerviše prvi slobodan termin kod psihijatra, psihologa, koga god. Rekli su joj da nema slobodnih termina i da se javi za mesec dana. Otpuštena je iz bolnice, osoba u krizi je prepuštena samoj sebi. Još ako nemaš kinte za privatnike... Čak i da imaš, pitanje je kod koga, kada, kako i šta. Ja sam za sebe radila i otvorila grupu na fejsbuku pod nazivom "Za tebe, važno je" i bila sam i ostala šokirana porukama koje primam. Ljudi mi se javljaju sa pitanjima, ne znaju gde treba da idu. I to ne u malim sredinama, već u gradovima, u Beogradu, ljudi ne znaju kome treba da se jave. Pitaju me da im preporučim šta da rade – ja! Struka se ne vidi, nema je.

Nacionalna strategija od 2007. do 2017. godine je završena. Mi smo dve godine bez nacionalne strategije za prevenciju suicida. Premijerka Brnabić je početkom godine rekla da će nova strategija biti gotova do kraja februara, a potom je ta odluka odložena za maj. Nedavno je najavila do će to biti kraj oktobra.

- A ja sam danas pričala sa direktorkom bolnice "Laza Lazarević" koji su mi rekli da su oni svoje završili i da nemaju pojma šta se dešava i zašto se odlaže donošenje nacionalne strategije. Kada pričaš sa strukom, oni nemaju pojma šta sadrži ta nacionalna strategija, kakvi su akcioni planovi.

Britanci sledeće godine uvode mentalno zdravlje kao obavezan predmet. U Americi je to odavno rešeno na nivou učitelja, nastavnika, profesora. Deca se mentalnom zdravlju uče od vrtića. Pored toga moraju da se edukuju roditelji, celo društvo. A čiji je to posao? U svemu tome je možda i najstrašnije to što su oni, uslovno rečeno, imali sreće. Jednu elementarnu stvar u ovoj tragediji smo primorani da nazivamo srećom. To je mesto gde se Srbija nalazi danas: da se osnovna podrška porodicama i bližnjima koji su pogođeni suicidom, ukoliko je uopšte dobiju, naziva srećom.

- Znaš li gde sam ja pukla apropo tog tabloidnog izveštavanja i uputila otvoreno pismo premijerki u vezi sa tim nacionalnim planom? Kada se desio suicid onog dvanaestogodišnjeg dečaka na jugu Srbije. Objavljivali su i oproštajno pismo dečaka od dvanaest godina, a porodica sa juga Srbije. Majka je bila u drugom stanju u nekom selu. Da li se iko od tih tabloida zapitao koju i kakvu vrstu podrške imaju ti ljudi? Ti ne samo da kršiš novinarske kodekse - ti kršiš zakon. Srbija je potpisnica povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, ti si dužan da štitiš pravo na privatnost i dostojanstvo. Gde je tu javni interes? Zašto bi to mene zanimalo? Ne kažem da o tome ne treba da se piše, ali način na koji se o tome piše je strašan. Skandalozno. Kod nas se to svelo na lešinarenje, puko lešinarenje. Jedanaestog novembra nam se to dogodilo, a dvanaestog sam dobila poruku od jednog tabloida: "Izvinjavam se, može li jedna izjava." Da li ti, osobo, možeš da postaviš sebe u moju situaciju? Šta bi ti uradila da se tebi tako nešto dogodilo i da sam ja tebe zvala za izjavu? Gde je tu empatija? Gde je tu elementarna ljudskost i poštovanje prema ljudima koji dožive takvu tragediju? Nikakve posledice. Ti jedino možeš da se žališ savetu za štampu, ali REM ne reaguje. Kada si poslednji put video da je naše Ministarstvo za kulturu i informisanje reagovalo za nešto? To su ključne institucije. Država ne radi ništa - ogorčeno, snažno i srdito zaključuje Anne Marie. Ali bez obzira na tešku i naizgled bezizlaznu situaciju, ona na to ne pristaje.

- Posle svega što nam se dogodilo ja ne pristajem da sedim i vrtim palčevima. Koliko god je u mojoj moći, ja ću da dam sve od sebe da se borim za mentalno zdravlje u ovoj zemlji.

Na društvenim mrežama, opet, postoji taj imperativ sreće. Ako si mlada osoba, u formativnim godinama, praktično ti nije dozvoljeno da budeš u daunu.

- Ti moraš da zvekneš taj selfi i da budeš srećan. To ti govori o stanju svesti našeg društva. Kada se to dogodilo Marija je počela masovno da dobija pratioce na instagramu. Mi smo morali taj profil da ugasimo. Pritom, fotke koje je imala su bile profesionalne fotke, a ne privatne. Ona se time bavila. To nije bio njen život, to je bio njen posao. Treba napraviti razliku, ali se time, izgleda, ne bavi niko.

Izvor: Noizz.rs
Foto: anchicabg/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.