Plavi voz
... osećaj dok gledate film a ne znate šta vam se dešava... A onda sve preraste u torturu krunisanu pitanjem „a zašto se desio ovaj film“. Izgleda Baljak nije uradio „hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka“ pre nego što se ohrabrio da uđe u igrani film.
Od početka do kraja filma „Plavi voz“ – pod udarcem brojnih besmislenih scena i lošom glumom sjajnih glumaca (?!) – proganja pitanje: Šta nam se ovo dešava?! Onda zamirišu „Suza i njene sestre“ i počne da proganja sećanje na to zastrašujuće filmsko iskustvo iz devedesetih.
Pregršt nemotivisanih likova u skandalozno neduhovitim scenama, možda pisanim s nekim ciljem, koga je mlaka režija zauvek hirurški odvojila od publike. Možda je reditelj Janko Baljak (reditelj kultnog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“) želeo da se poigra sa ex-Yu nostalgijom i žanrom filma za mlade koji je uvek imao „prolaz“ kod domaće publike, a postigao je... Pa, čak ne i sve suprotno, nego jednostavno trošenje vremena.
Ko se sve potrošio na ovom filmu? Prvo, da budemo iskreni, još od trejlera se predosetilo da „Plavi voz“, na žalost, neće odgovoriti prvoj najavi koja je čak i delovala cool: priča o tinejdžerskim ljubavima koje ni Titova smrt ne može da zaustavi. Jer, i trejler je loš, osim... „Ja sam novi profesor marksizma. Tražim dnevnik.“ Nebojša Milovanović i ravnodušnost – to jednostavno ne ide zajedno! Ni u „Plavom vozu“ se ne može biti ravnodušan prema njemu, jer je njegov lik toliko sav u nekim „pogledima“ (van fokusa), „šmekerisanju“... Da, eto, jedan film se ogrešio i od pravog šmekera napravio... ne znamo čak ni šta je njegov Božičković.
Ni Lena Bogdanović nije bolje prošla, koja se u ovom filmu uključila i u produkciju.
A tek mlade zvezde... Mada, oni su evidentno s najviše motiva ušli u ovaj film. Jer, koliko je prilika u Srbiji za ulazak u svet glume na velikom ekranu?! Trudili su se, ali malo šta je moglo da se uradi sa mršavo napisanim junacima. Međutim, utisak ostavlja Aleksandar Radojičić, u ulozi Doka, koji je dokazao da definitivno spada u mlade glumce na koje treba računati. Jedva čekamo da ga vidimo u Bjelogrlićevom „Montevideo, Bog te video“.
Zbunjujuće je iskustvo gledati „Plavi voz“, čak i uz svo poštovanje ideje da se oživi jedna vrlo filmična era. Od romanse, preko drame, do skoro triler obrta, na kraju krunisanim „gde su sada junaci“ rečenicama koje ostavljaju u šoku svojom suvišnošću – svugde je protutnjao „Plavi voz“ ali stigao nije nigde.