I državne akcije za obeštećenje

Neprihvatljivo je, kad je reč o naturalnoj restituciji, da se vraćaju samo postojeći objekti, jer se time pojedini prvobitni vlasnici imovine dovode u neravnopravan položaj 

Velika je dilema da li je Srbija, čiji je BDP sada oko 24 milijarde dolara, a koja uz to ima i ogromnih preuzetih obaveza, poput otplate stare devizne štednje, u mogućnosti da podnese ekonomski teret denacionalizacije. 

Odnosno da li može da obezbedi četiri milijarde evra, koliko je Nacrtom zakona o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu ukupno predviđeno za obeštećenje ranijih vlasnika imovine, tamo gde je nemoguća naturalna restitucija. Na to je, uz veliku dozu sumnje, ukazano i za jučerašnjim okruglim stolom u Ministarstvu finansija, drugim od predviđena četiri, na kojima se raspravlja o novom zakonskom projektu o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu. Kako je naime, u uvodu podsetio i državni sekretar u Ministarstvu finansija dr Slobodan Ilić, zakonom je predviđena, kao prioritetna − naturalna restitucija, što znači da se bivšem vlasniku i to odmah sa startom zakona oduzeta imovina vraća u svojinu, a tamo gde to nije moguće, prvobitni vlasnici stiču pravo na obeštećenje koje podrazumeva ili jednokratnu isplatu ili nadoknadu putem emisije obveznica, ali tek nakon dve godine. U tom kontekstu, juče je bilo i predloga da se pored gotovine i predviđenih državnih obveznica, kao nadoknada za obeštećenje prvobitnim vlasnicima ponude i državne akcije, odnosno akcije značajnih javnih preduzeća, a uverenje je da bi mnogi od njih rado prihvatili recimo, upravo akcije EPS−a. Zbog toga je sugerisano da u zakonu ne bi trebalo precizirati da je reč o „državnim“ obveznicama kao načinu nadoknade, već uopšte o obveznicama. Osim toga, nepotrebnom je ocenjena predviđena devizna klauzula, a zatraženo je da se zakonom predvidi i mogućnost nadoknade pre vremena. 

Ograničene finansijske prilike Srbije i mogućnost države da radi restituciju imali su se takođe u vidu kada je predlagano da se zakonom predvidi i jedinstveni limit za sve naknade, uz obrazloženje da bi se tada tačno moglo da utvrdi koliko košta cela denacionalizacija. Primedbi je bilo i na zakonom predviđeno rešenje po kome se, kad je reč o naturalnoj restituciji, vraćaju samo postojeći objekti, te da nema obeštećenja za one recimo srušene. Na taj način se, kako je ocenjeno, u neravnopravan položaj dovode pojedini prvobitni vlasnici. Princip ravnopravnosti potezan je i kod definisanja zakonskih naslednika prvobitnih vlasnika koji će imati pravo na nadoknadu. U tom kontekstu je rečeno da bi najbolje rešenje bilo ako se ovaj veže za novi zakon o nasleđivanju koji će važiti u vreme stupanja na snagu zakona o denacionalizaciji, budući da i taj novi propis o naslednim pravima znatno proširuje krugove nasleđivanja. Najzad, bilo je i mišljenja koja su zagovarala drugačiji naziv ovog zakona, budući da njegova suština više odgovara − restituciji ili povraćaju neosnovano oduzete imovine. Inače, osim ovih i ovakvih primedbi i predloga, sam zakon je juče za okruglim stolom i prilično pozitivno ocenjivan, pa je tako Udruženje pravnika Srbije izdvojilo devet takvih karakteristika, pored ostalih i njegovu sveobuhvatnost jer osim klasične restitucije obuhvata i privatizaciju zemljišta. Njime se pored ostalog, afirmiše i pravna sigurnost i princip savesnosti, pravičan je, realan i efikasan − i kad je reč o načinu rešavanja pitanja denacionalizacije i kada se ima u vidu sama njegova primena.(„Pregled“)