Devil's Slingshot

Oni su Toni Mekalpin (Tony Macalpine), Bili Šihen (Billy Sheehan) i Virdžil Donati (Virgil Donati).

I ni u kom smislu ne zaslužuju prostor kakav je Mala sala SKC-a! Jer, kada ih jednom vidite na sceni, znate da zaslužuju u najmanju ruku – stadion. Tako izgledaju, tako sviraju i verovatno su tako i navikli. Dobro je, međutim, što im sopstvena veličina ne dozvoljava da budu ''zvezde'' u onom pogrdnom smislu, te im je jedino bitno da ispred sebe imaju pravu publiku. A ova je bila probrana... U sali DNK nema mesta za pozere niti za one koji su tu slučajno. Kartu su kupili samo oni koji tačno znaju šta mogu da očekuju.

Njihova imena su ''izvikana'' samo u krugovima ljudi koji prate muziku, koje ne zanima samo ime pevača ili frontmena, ''hitovi'' i spektakli. Oni su često ''ljudi iz senke'' bez kojih mnogo dobrih pesama ne bi zvučalo toliko dobro, i koje za svoje ekipe biraju samo vrhunski muzičari. Sa kakvim god predznanjem i predubeđenjem došli na njihov koncert, kada ih odslušate, prisetite se da u muzici ipak ima vanzemaljaca.

Mekalpina i Šihena u Beogradu već su čuli retki srećnici koji su pre nekoliko godina došli do karte za koncert Stivija Vaja (Stevie Vai). Sretali su se oni i u drugim bendovima, godinama su sarađivali, a na ovoj turneji promovišu zajednički album ''Clinophobia''.

Njime su i započeli koncert. Krenuli su energično i raspoloženo, kao da sviraju pred mnogo više od tristotinak ljudi, koliko je bilo u SKC-u. Toni je pozdravio publiku sa ''dobro veče'', a onda su se vratili nekoliko decenija u prošlost i odsvirali ''Edge of Insanity'', deo Tonijevog solo repertoara iz 1986. godine. Zatim ''Way off'' sa novog albuma, i tako redom...

Iskreno, nije nimalo važno šta će odsvirati... Kada se jednom upletete u mrežu koju su vam pripremili, nema izlaska. Ne gledate na sat, ne smeta vam što ste u tako malom prostoru. Vrlo je verovatno da ćete ostati bez reči i da ćete samo pokušavati da shvatite kako im uspeva da sviraju tako nadrealno dobro!

Toni Mekalpin nije samo gitarista, mada, ako to ne znate, nećete ni primetiti. Tehnika i znanje obezbedili su mu mesto u samom vrhu svetskih gitarista. Ipak, on svoju ljubav deli i na klavijature, te kako mu je nekada teško da odvoji ta dva instrumenta, svira ih – u isto vreme! Sa takvom lakoćom se snalazi u svemu što svira, da tek oni malo upućeniji mogu da shvate koliko je teško izvesti neke deonice na gitari.

Bili Šihen, s druge strane, i zvanično važi za najboljeg basistu sveta. Pet puta su ga najboljim proglasili čitaoci ''Guitar Player'' magazina, najznačajnijeg časopisa te vrste u svetu. A mnogi bas gitaristi verovatno nisu ni bili svesni kakve sve mogućnosti ima njihov instrument dok njega nisu čuli. Koristeći sve poznate i nepoznate, moguće i nemoguće tehnike, stapajući se sa zvukom koji proizvodi, Šinan bez ikakvih problema uspeva da pokaže kako je sebi izgradio takvu reputaciju. Pri tom je ličnost koja pleni harizmom - potpuno opušteno i bez trunke nadmenosti komunicira sa publikom.

Virdžil Donati sve to prati i dodaje još materijala za divljenje. Nepogrešivo se snalazi u svemu, ni ritam-mašine mu nisu konkurencija u tačnosti, i opet, kao i pomenuta dvojica, zadaje domaće zadatke svojim kolegama...

Neuhvatljivi brejkovi, neprebrojivi ritmovi, teške i komplikovane solaže... Igraju se, ''četuju'', savršeno uklapaju svaki ton, bez greške ''odrađuju'' svaki prelaz, brejk, svaki zadatak koji su sami sebi zadali radeći na ovom zajedničkom projektu. Potpuno bi iluzorno bilo pričati o svakom detalju koji je izazvao aplauz, njih ipak treba čuti...

Posle sat i 45 minuta svirke i jednog bisa, uz skandiranje njihovih imena i aplauz koji kao da nije zasluga 300 već bar 3.000 ljudi, Beograd je ispratio ''Devil's Slingshot'' dalje na turneju...

''Stigli smo danas umorni posle napornog puta, bili smo gladni, žedni... ali smo znali da će ovo veče biti sjajno, iz jednog razloga. Taj razlog ste vi!''

Rukovali su se s publikom, pričali s njom, Šinan je čak dozvolio da publika u jednom trenutku ''svira'' bas. I kao da sve to nije bilo dovoljno da pokažu da su obični ljudi, uprkos svom ''vanzemaljskom'' talentu, svi koji su želeli mogli su da se na izlazu iz sale rukuju, slikaju i nakratko popričaju sa Tonijem ili dobiju autogram.

Na kraju, ovo veče verovatno najbolje definiše rečenica koju sam čula u publici za vreme koncerta – ''Ovo je privilegija slušati!''

Foto: Sanja Knežević