Slavoljub - Slava Bogojević

Prodajna galerija "Beograd", četvrtak uveče, 8. novembar 2007. godine, od 19.00 pa nadalje i više. Ne prepustiti zaboravu jednog velikog boema i njegov bogat stvaralački opus. Reći - nije sve u materijalnom, treba imati dušu - može samo neko ko u sebi nosi veličinu iskrenog stava prema umetnosti i ume da se uspešno bori i izbori za stvari u koje svi verujemo, ali nekako ćutimo i čekamo da drugi kažu umesto nas.

Slavoljub - Slava Bogojević, veliki slikar, umetnik, boem bogate životne biografije, maštar velikog duha... Zaboravljen, nevrednovan, bez cene, rodio se 1922, a umro 1978. Između ove dve godine toliko toga i lepog, i jakog, i velikog. A  kasnije, tih godina kao da nije ni bilo. Skoro kao pravilo: što je neko bolji, prema njemu smo gori! Zašto? I ne razmišljamo dok se ne dogodi nešto poput ove izložbe.

Zdravko Vučinić, koji često od zaborava spasava nepravedno zaboravljene, uz pomoć posvećenika i zaljubljenika u Slavino delo, autor je izložbe i teksta u katalogu. Mada je uglavnom lakše napisati tekst nego postaviti izložbu, možda je u ovom slučaju obrnuto. I to može da zbuni, ali ne nekoga kao što je Zdravko. Sve je urađeno studiozno, analitično, uz puno razumevanje i poznavanje života i dela umetnika, sa ličnim uglovima i sopstvenim mišljenjem, koji su tekst obojili plemenitim nijansama, u neposredan doživljaj i za pisca i za čitaoce.

Momo Kapor nikad nije napor i uvek ga je lepo i interesantno slušati. Boem, slikar, pisac... Slavin drugar u piću i avanturama, iz srca tka priču o životu i umetnosti, a mi ga slušamo s osmehom na usnama i suzom u oku. Neopisiva lakoća izlaganja, jedva osećamo kako pazi da kaže baš sve o mladom čoveku koga je upoznao tako što je, šetajući Knez Mihailovom, video da s balkona visi neko s licem u krvi i ležerno puši cigaretu. Neko ko je celog života prkosio šablonima i normama, ne pripadajući većini, a najmanje etabliranim veličinama, živeći život na svoj način i stvarajući umetnost onako kako živi. 

Umeo je, posle burnih noći, sasvim smiren, da slika nežno, gotovo suptilno. Slikar čije slike nikad nisu imale cenu, pa je nemaju ni sad. Jer ne pripadaju tržištu i imaju ličnu vrednost - suviše su dragocene. Došle su na pravo mesto, u kuću čijim hodnicima šetaju duhovi naših velikih i umetnika i boema i u čiju galeriju publika dolazi sa strahopoštovanjem, ali bez straha. Stariji da se podsete, a mlađi da osete i tu patinu vremena, svevremenih i bezvremenih.

I publika. Verna galeriji, koja joj vernost uzvraća. Vredi biti deo te publike. Neverovatan spoj velikih i slavnih, i mladih a referentnih, i onih koji tek dolaze. Svi su tu i sve je tu, ali nekako normalno, gotovo prirodno i samo zbog umetnosti. 

Čak i vino koje sam popio u Slavinu slavu nekako je posebno, ne znam tačno kakvo, ali... baš da ga popijem bez ostatka, do kraja.

Dragan Kljajić