Zabranjeno pušenje

Osamdesetih godina sarajevska grupa "Zabranjeno pušenje" bila je prilično popularna. Početkom rata dr Nele se preselio u Beograd i tu nastavio priču. Sejo Saxon i Elvis J. Kurtovich su u Zagrebu pokrenuli svoje "Zabranjeno pušenje". U razgovoru sa Sejom Saxonom i uz podršku Branka Trajkova, saznali smo kako su se stvari razvijale nakon toga... Do koncerta koji nas očekuje 29. novembra u SKC-u.

Kako se za vas razvijala priča posle razdvajanja, i posle odlaska iz benda nekih ljudi koji su bili njegov važan deo?

Sejo: Iskreno da ti kažem, nisam ja od tog kam beka puno očekivao. Nisam ga zapravo ni zamislio kao neki kam bek. Mi smo imali ’97. neke pesme, ja i Elvis J. Kurtović, sedam godina nismo ništa snimali, zbog svih ratova, paktova i svih ostalih zavrzlama koje su se na ovom prostoru dešavale. I onda smo videli da imamo materijal koji bi vredelo izdati i mislili smo da ga izdamo pod našim imenima, kao Sejo Sexon i Elvis J. Kurtovich. Međutim, kad smo ga snimili, on je stvarno nastavio kontinuitet onog predratnog vremena, bio je jako sličan "Zabranjenom pušenju" i to smo tako i nazvali, jer to je bila etiketa koja je najviše odgovarala proizvodu koji smo napravili. Taj CD je ludački dobro prošao kod publike, mi nismo to očekivali, pogotovo što je ekipa koja je radila taj materijal bila desetkovana i nije bilo tu Neleta. Ali hteli smo te pesme da snimimo, da ostane neki zapis o tom vremenu, to su bile uglavnom pesme napisane između '90. i '97. godine, govorile su o nekim našim razmišljanjima u to vreme. Skupili smo jedan bend, od starih članova tu je bio samo Bleka, basista, ali smo nastavili s jednom novom, mladom ekipom radi promocije toga... Ali onda su krenuli pozivi, pojavili su se menadžeri... Napravili smo promo turneju... i eto, to tako traje do dana današnjeg.

(old_image) Kako gledate na tu paralelnu priču između sarajevskog i beogradskog "Zabranjenog pušenja"?

Sejo: Mene je to radovalo. Često su me ljudi to pitanje pitali, to je baš rašomon, cela ta priča i dan-danas je tako. O bilo kakvom događaju iz bilo kog regionalnog centra ćeš dobiti sasvim drugačiju percepciju događaja. Šta je Srebrenica u Beogradu, šta u Sarajevu, šta u Zagrebu? Tako je i ta priča o "Zabranjenom pušenju" legitimna, jer je Nele govorio jezikom čoveka koji je otišao iz Sarajeva, koji je imao svoje traume, probleme i tegobe, mi smo u Sarajevu opet preživeli to što smo preživeli i videli to na svoj način. Da bi čovek dobio pravu sliku o tom vremenu, jednostavno mora čuti sve. Konflikt nije postojao u smislu, kako se to danas obično na estradi dešava, oko para, oko cura, pesama... Mi nismo imali tu vrstu problema. Imali smo različit pogled na taj posao. Ja sam ovaj bend ovako zamišljao, kao jedan dobar, žestok, klupski r’n’r bend koji ima neku svoju putanju, Nele je više želeo neki dugmetovski tip uspeha... To podrazumeva i neke ljude koje ja baš ne bih voleo da gledam u svojoj okolini. Samo je stvar želuca, ko to može da podnese, a ko ne. Sad daleko dobacuju ljudi koji imaju čvrst želudac, ne kažem da moj nije čvrst, ali ne tako ko Neletov!

Kakav je osećaj, posle toliko godina, biti deo jedne takve priče i benda koji je toliko značajan za muzičku scenu bivše Jugoslavije? Kolika je odgovornost biti deo te priče?

Sejo: To jeste. Što kaže Bleka: "Mi se ne možemo raspasti!“ (smeh), kad već ima toliko ljudi kojima to nešto znači.

Već ste institucija?

Sejo: Pa jeste, možda to malo prepotentno zvuči, ali to je danas, pogotovu za BiH, jako bitna stvar. Imamo jednu odgovornost, ne samo prema publici već i prema onome što radimo. Već imamo i godina... ne dopušta nam se svašta...

Iz vašeg ugla, kakva je srpska muzička scena sada, koliko ste uopšte upoznati s tim?

Sejo: Jesmo, puno ima nastupa i po Bosni i po Hrvatskoj. Bendovi malo manje, ali ovi narodnjaci... (smeh) Bendovi se pojavljuju, nije to baš preterano, ali koga zanima i ko hoće malo da zagrebe, tu je Internet, može da se informiše. Znam dosta, pogotovu otkad smo počeli ovde da sviramo, otkako imamo izdavača ovde, pa često i dođemo. Generalno postoji, naročito u Hrvatskoj, nekakav animozitet spram te produkcije i možemo da kažemo da ipak jedan veliki deo raje i nema prave informacije. Zbog toga imamo i loše programe, svi forsiraju neke svoje lokalne zvezde.

Sredine koje su otvorene uvek će dobro napredovati i imati neku dobru atmosferu nego sredine koje se zatvaraju. Gradovi su takvi, oni su "mesto gde se seče najveći broj ljudskih interesa". Grad je mesto koje mora biti otvoreno i u koje se mora dolaziti. Mislim da svi oni koji imaju tu koncepciju da dozvoljavaju i ljudima iz druge sredine da se pokažu, da sviraju ili pokažu ono što su radili, da je to ono što bogati neki prostor.

(old_image)Ko je radio sajt benda? Vrlo je interesantno koncipiran...

Sejo: Adis Jugo, inače dobitnik Majkrosoftove nagrade 2004. godine za unapređenje veb masteringa, jedan strašan dečko koji ima svoju agenciju Bosnia Ba, on nam je to napravio po drugarskoj osnovi, ne bismo mi imali para to da platimo! (smeh)

Menjala se ekipa tokom godina, ko sad svira u "Pušenju"?

Sejo: Bubanj, gitara, bas, klavijature, imamo sad violinu umesto flaute, ekipa je kombinovana, bosansko-hrvatska, ali ono što je važno je da su to ljudi koji su "provalili" taj film i koji ga razumeju.

Radili ste i muziku za film "Nafaka". Koliko se razlikuje rad na albumu i rad na muzici za film?

Sejo: Film je mnogo kompleksniji posao, i fizički i duhovno! Moraš se uklopiti u priče mnogih ljudi, razne duše koje daju srce i dušu tom filmu. Ljudi koji rade sliku, efekte, animacije... to je jedno pravo kolo u kojem sve mora da funkcioniše dobro. S te strane je CD nekog benda mnogo lakše raditi, jer tu je nas pet koji smo u istom mediju koji se zove muzika, a film je splet i medija i tehnologije... Film je jedan sajam ljudskih dostignuća u tom trenutku. Jako treba biti vešt da nađeš svoje pravo mesto. Kažu da je najbolja filmska muzika ona koja se ne primeti, e to je upravo to – da nađeš neko svoje mesto u toj igri, u tom mozaiku, ne da isfuravaš sebe. Ako je bend timski posao, ovo je timski na kub! Nas je film radovao najviše zbog glumica! (smeh) Onda smo išli u London da kupimo odela za premijere, skontali smo da niko od nas nema sako, odelo, mi vazda u nekim majicama nastupamo, pa smo se tamo lepo obukli! Pa smo hodali po onim crvenim tepisima... Lepo je to da čovek vidi kako to izgleda.

Vi ste uvek imali interesantne nazive za albume, ali i ovaj privlači pažnju - "Hodi da ti čiko nešto da"... Kako je nastao naziv vašeg novog albuma?

Sejo: Tim naslovom smo hteli da pokažemo koliko su se vremena promenila. Jedna sentenca, koja je nekad značila, u moje vreme, da ti neki stric, deda da neke sličice, bombone ili da ti kupi "Politikin zabavnik", evoluirala je danas, u ovim tvrdim i teškim vremenima, do toga da je to u stvari neka rečenica koja izaziva podozrenje, oprez... To, zapravo, govori o današnjim vremenima, gde se ništa ne daje bez neke skrivene namere.

Kakav je to album?

Sejo: Album je dug! (smeh) Za njega treba odvojiti vreme, skuvati čaj, napraviti uštipaka, isterati decu iz kuće... Treba napraviti neke predradnje, možda nešto i zapaliti, šta ja znam, već po ukusu... Ali generalno je to album koji ima tipičan "Pušenje" pristup, gde nema nekog velikog citiranja savremene recentne scene, nećete čuti poznate rifove koji se trenutno vrte u etru... (smeh) To je "naš" album, napravljen iz srca i sa obrazom.

(old_image)Šta je za vas muzika?

Sejo: Tu je moj guru, Branko Trajkov...
Branko: ...uvek kad zapne, kod ovako teških pitanja... (smeh) Mislim da ću na ovo pitanje odgovoriti isto kako bi i Sejo... Muzika je univerzalni način komunikacije. Vrlo je vidljivo, način na koji neko svira, šta svira, šta peva, koji instrument svira, glasnoća, brzina, to sve govori o osobi, kakva jeste. Mi smo se skupili oko nečega što nam je zajedničko u tom izvođenju muzike. Zato kad pitaju "je li ’Zabranjeno pušenje’ Sarajevo, Zagreb"... odgovor je: "Zabranjeno pušenje je rok bend!"

Šta da očekujemo od koncerta u SKC-u?

Branko: Rok bend i rok muziku! Sa skakanjem, plesanjem i pokojim pivom! (smeh)
Sejo: Mi smo taj koncert zamislili tako da barem pokušamo da probudimo duh 29. novembra, kao jednog od praznika koji nije ni nacionalni ni religijski, nego baš praznik ljudi! Ne u političkom smislu, nego kao neki dobar filing, dobar štimung. Slobodni dani... uvek se spoji na 11 dana, pa se stigne otići do Beograda, Zagreba, Mostara, Splita, da se obiđu prijatelji, rodbina... To je baš bio praznik ljudi... Meni se taj praznik dopadao upravo zato što je to bio praznik oko – ničega! (smeh) Bio je vezan za politički skup, manje više bitan ili nebitan, ali je vremenom postao jedno veselje, radost, sa Lepom Brenom na televiziji (smeh)... i dobro meze, i piće, i dan neke dobre vibracije! Tako sam ga ja upamtio kao dete i to bi bilo nešto što bismo mi pokušali da napravimo, da na taj dan taj koncert bude jedno veselje, dobra "vibra" i da se svi ponovo dobro proveselimo i dobro osećamo.