Dva dana u Parizu

“Dva dana u Parizu”, film rediteljke Žili Delpi, prikazan drugog dana Festivala autorskog filma, simpatična je i duhovita komedija bez prefiksa “romantična”. Film je dosad prikazan na festivalima u Tribeki, Sijetlu, Edinburgu, Berlinu, Los Anđelesu, Kvebeku, Kopenhagenu i na Pariz Sinema. Večernja projekcija na beogradskom festivalu bila je rasprodata.

Žili Delpi, francuska glumica rođena 1969, proslavila se još devedesetih godina. Igrala je u brojnim evropskim i američkim filmovima, pored ostalih, i u “Tri boje: belo” Kšištofa Kšišlovskog. Nakon diplomiranja na njujorškoj filmskoj školi počela je da se bavi režijom. Pre “Dva dana u Parizu”, za koji je napisala i scenario, Delpi je režirala tri filma, bavila se montažom, komponovanjem, fotografijom i produkcijom.

U svom poslednjem filmu tumači i glavnu ulogu – Francuskinju koja živi u Americi. Marion i Džek su mladi par iz Njujorka u srednjim tridesetim koji, u želji da osveže svoju vezu i osećanja, putuju po Evropi. Nakon kratke posete Italiji provode dva dana u Parizu i odsedaju u njenom stanu, odmah iznad stana njenih roditelja. On upoznaje i roditelje i njene prijatelje, bivše ljubavnike, nju u novom svetlu, Francuze kakve nije očekivao. Adam Goldberg je beskrajno šarmantan, zbunjen i duhovit u ulozi blago neurotičnog Amerikanca, hipohondra koji opsesivno slika sve na putovanju. Ona je simpatična i ležerna, povremeno žustra i kritički nastrojena prema današnjoj Francuskoj i nepravdama savremenog sveta. Oboje su prilično okupirani sobom, a Francuzi su, un general, opsednuti čulnim, slobodoumni, perverzni i rasisti, i muslimani i nacionalisti.

Duhovit scenario iz glumaca izvlači najbolje, karikira današnje Francuze i slika vezu dvoje tridesetpetogodišnjaka koji se tek upoznaju, doživljavajući i mentalitetski sudar i test sopstvene veze. I, kako je primetio jedan francuski kritičar, Žili Delpi je izbegla sva iskušenja da Pariz predstavi kao grad ljubavnika i kreirala dva originalna prepredena lika, toliko opsednuta svojim razlikama da Pariz za njih predstavlja razdvajanje. Naravno da je Pariz grad ljubavi, ali u ovom filmu ta ljubav nije klišeizirana – ona se gradi, formira i odoleva raznim peripetijama. Pariz i duh Pariza prisutni su u celom filmu – od Amerikanaca koji sa šifarnikom (nešto kao “Da Vinčijev kod”) traže Luvr, kelnerice koja ne govori engleski, mladog globaliste koji podmeće bombu u fastfud  restoranu, do scene ispod nadvožnjaka, gde je snimana antologijska scena Marlona Branda u filmu “Poslednji tango u Parizu” i slika trgova, bulevara, brodića na Seni, groblja Per Lašez…

“Dva dana u Parizu” je simpatična komedija koja izaziva smeh od početka do kraja, razračunava se s raznim klišeima i može da bude svojevrsna smernica parovima koji imaju trideset… Onima koji su zaboravili suštinu.

Jelena Jovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.