INTERVJU: Zijo Valentino

Bend Valentino je promovisao svoj prvi živi album „Samo sklopi okice“ u specifičnom prostoru i na specifičan dan. Zaobišao je Zijo sva pomodarska mesta i, kao pravi Sarajlija (koji je, doduše, u poslednje vreme više Beograđanin), odveo novinare – u ćevabdžinicu!

Davno je grupa Valentino doživela zvezdane trenutke, još dok nam je zemlja bila u „avnojevskim“ granicama. Usledile su brojne promene, pauze – posle svega, Valentino i dalje funkcioniše, već duže vreme je za mikrofonom autor pesama i gitarista Zijo Rizvanbegović.

- Ovaj CD mi je vrlo bitan zato što sam oduvek bio vezan za „live“ izdanja. Takav album je „touch“ sa publikom, tu se vidi kako te pesme dišu. Puštali smo na koncertima ljude da počnu da pevaju a mi se onda, kao kod žene u krevet, ušunjamo u pesmu. Publiku smo snimali na dosta koncerata i to samo sa dva mikrofona – zamisli kako bi to izgledalo da smo koristili neke velike tehnologije koje nismo u tom momentu imali?! Tu su stare numere plus dve novije koje nastavljaju niz. Mislim da, autorski, imam još mnogo toga da kažem i da najbolju pesmu još uvek nisam napisao – počeo je priču Zijo.

O mestu okupljanja, ćevabdžinici „Sarajevski“...
- Ne postoje bolji ćevapi. Moj drug „Gabaš“ Čolić, Zdravkov brat, drži ovo. Kad sam u Beogradu, a osetim nostalgiju prema Sarajevu – jedem ovde. Jedinstven je recept, sve ovde rade. Pojeo ih na ovom mestu ili u Sarajevu, isto ti je. Bila je preko puta manja ćevabžinica i ja sam rekao – čim se prebacite u veći prostor, radićemo neku promociju.

Kakvi su dalji planovi?
- Nastavljamo sa koncertima a ja pišem pesmu po pesmu koje će izlaziti na mesec, mesec i po dana. Radim i za druge – pravim baš ovih dana aranžmane nekim poznatim pevačima i narodne i zabavne muzike. Mogu, konkretno, da pomenem Halida Bešlića. Ja sam širok čovek – recimo, bio sam svojevremeno na Tajlandu mesec dana i počeo sam da koristim njihove folk tonove. Lako se autorski adaptiram. Boravili smo skoro u Americi, Australiji, uskoro idemo ponovo u SAD. Jedva čekamo leto kada postaju aktuelni trgovi i more.

Beogradski koncert?
-Planiramo da uradimo jedan „el grande“ ove godine. Biće to veliki „revival“ sa dosta prijatelja koji su sa nama davno svirali. Mislimda će to imati snagu i da će te pesme napraviti još jedanput dobru atmosferu. Prostor se još ne zna ali će biti veliki jer je to „poslednji ples“ u takvoj formaciji. „Eagles“ su to prvi zakuvali u Americi a vidim da sad na ovim prostorima mnogi tako rade pa računam na uspeh. Sviraćemo i u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Novom Sadu, Nišu – petnaestak gradova ovde i možda nekoliko u dijaspori, da obnovimo garderobu (smeh).

Da li tom prilikom možemo da očekujemo i dvojicu bivših pevača?
-Doći će Jaka koji je obeležio prve tri ploče.

S obzirom na datum (Dan zaljubljenih je bio tog dana kada je održana promocija!), logično je da te pitam – koliko su Bosanci romantični?
- Definitivno smo večiti romantici. Valjda nas sve ovo što se dešava nije pregazilo. Jedno vreme sam bio zbunjen i prepadnut – kao da je došlo do nekog zasićenja emocijom, postale su neke druge stvari moderne. Publika nam, međutim, vraća veru, vidiš to po njihovim reakcijama. Osamdeset posto njih su klinci. Svi mi tu romantiku nosimo u DNK – mnogi moji prijatelji koji su karatisti, džudisti, sa ženama su mali vrapci.

Tvoja supruga, glumica Marta Keler, bila je svojevremeno u VIP izdanju „Velikog brata“. Kakav je tvoj stav prema „reality“ programima, da li bi se upustio u to?
- Martu sam ja nagovorio da ode tamo – bilo mi je interesantno jer je sve to tek počinjalo. Što se mene tiče, nisam ja čova za to. Stara sam garda, imam svoje rituale, svoj kompjuter, gitaru i previše sam tvrdoglav. Nisam išao ni linijom koju su zacrtali moji roditelji a kamoli neka produkcija. „Reality“ programe shvatam kao današnjost televizije ali ja nisam pogodan za to niti sam tabloidan. Za razliku od mene, postoje savršeni „reality“ likovi koji odlično funkcionišu i to im je, igleda, postalo osnovni posao.

Martin i tvoj sin Gordan ima pet meseci, kako se snalaziš u ulozi oca?
- Odlično. Sad sam ga izljubio a on mi je klimnuo glavom u fazonu „Tata, nemoj da me razočaraš“ (smeh). Rekoh mu „Šta god - nećeš biti muzičar, pa ti vidi“.
Kada grane sunce, Zija redovno možete videti po raznoraznim šetalištima, mahom uz reku, kako prozuji na rolerima. Da li se tako nešto, s obzirom na nove, roditeljske obaveze, može očekivati i ovog proleća?
- Obavezno. Kao Sarajlija sam uvek zavideo Beograđanima na rekama. Ovde koristim svaki lepši dan za rolere i beg od obaveza. Ušće, Ada, to su mi najlepši krajevi u Evropi.

Milan Ćunković