Pankrti

Kada bismo se, kojim slučajem, vratili u osamdesete godine 20. veka, ovaj tekst bi u glasniku lokalnih dušebrižnika za tekovine socijalističke revolucije počeo konstatacijom da je situacija urgentna i da je potrebno preduzeti sve neophodne mere kako bi se preispitalo ko to i s kojom namerom uništava sluh socijalističke mladeži. Nema više crvenih pionirskih marama, nema SKOJ-a, ostali su "Pankrti", duh pobune i nepristajanja na lagane melodije. Studentski kulturni centar i Beograd se dobro drže, uprkos svemu. 

- Pa, lutko, kako si mislila da dođeš na pank koncert, a da te ne zgaze i ne poliju pivom - opominju matori pankeri sve one koji su bili nespremni na šutku u prvim redovima. Kružok neizlečivih opozicionara svakoj ljudskoj gluposti, pijane i senilne “bagre”, raste i posle 30 godina. U prvim redovima su oni koji još nisu shvatili da se karijera ne gradi u školi, nego na ubrzanom kursu za mlade političke lidere i ne na pank koncertu, nego na nekom splavu. 

To nije shvatio ni Pero Lovšin ni “kopilani”. Pero ima 52 godine  i umesto da, kao neki njegovi nekadašnji kritičari, ali i oni s kojima je vodio “rovovsku borbu” protiv primitivizma i ludila jedne ideologije bude ministar inostranih poslova, savetnik predsednika ili bar stručnjak za marketing, on se latio mikrofona. Ne zna da svira osim ako mu se pri ruci ne nađe flaša viskija, da zagrebe žice po gitari. 
 
Dobro, pa niko ne može sve da ima, ali malo je onih koji su spremni da plate cenu života van sistema i bez psihijatra. Vremenu se opire polet, kao i onda kad su slovenački “Pankrti” “izazivali fizičku i duhovnu lenjost kod mlade generacije”, “pljuvali po socijalizmu” i svojim nastupima vređali “građansku uljudnost”. 

Devojke s crnim karminom na ustima, cokule, poneka štiklica i obavezne pocepane pantalone i čarape, zihernadle, pivska isparenja, čudne frizure, ali i mnogo “umivenog sveta” i onih koji se uporno bore protiv malograđanske uljudnosti pozdravlja dizajner Mirko Ilić rečima: "Pankrti – Jugoslavija: 1:0." 

Malo evociranje prošlih dana, tek da se zna da “nikad nije bilo da nekako nije bilo”, neizbežno pominjanje legendarne Azre i Džonija Štulića, još neizbežnije ovacije na pomen ovih imena i koncert posle jednog sata čekanja može da počne. Solidan odziv Beograda, mada se pamte i bolji dani. Možda je u pitanju zimski umor, ili je "mrtvom panku" ponovo odzvonilo. I pored svega, našlo se dosta onih koji pamte muziku prvog pank benda iza "gvozdene zavese". 

- Pozdrav za Beograd, Crvenu zvezdu, Partizan… Promenili su nam se stari gospodari, došli su neki novi, opasniji i gluplji od starih - priča lider "Pankrta" Pero Lovšin, a peva "Gospodar", "Lepi i prazni", "Ljubljana je bulana", "Totalna revolucija", "Hleba i igara", "Anarhist", "Osmi dan", "Jest sam na liniji"… 

I pored jezičke barijere, neke pesme publika  peva na slovenačkom jeziku. Svirka bez pardona, bez pauze, za one koji više vole da skaču nego da igraju na kocertu. Pa, za promenu, i to je dobro, pomalo uspavanu beogradsku publiku naterali su da skače Boris Krambeger, Bogo Pretnar, Slavc Colnaric i nekadašnji gitarista Peti Smit, Ivan Kral. Iskusni muzičari znaju posao, sviraju i vezanih očiju… 

Oko dva sata prašenja, pesme sa svih albuma. Muziku koja para bubne opne, i uz koju nema spavanja i zevanja, vreme nije pregazilo. Nađe su tu još pokoja crvena zvezda petkokraka, onako iz fazona ili iz čuvenog inata svima. Dva bisa i za kraj - "Bandiera rossa".

Iako je sve manje "čiroki" frizura - pa ko će da zaposli nekog s krestom na glavi? - još ima onih koji ne pristaju da  žive na Orvelovoj farmi, gde su sve životinje jednake, a samo svinje malo jednakije od drugih. "Pankrti" su se vratili da nas podsete i na to. 

Ljubljana je bulana i Beograd je bulana.

Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Sanja Knežević