"Brendiranje" Srbije

Zamislite da nekom strancu treba da predstavite Srbiju, a da to ne bude EXIT, Guča, i slično... Šta bi to bilo? Da je ovo pitanje već dugo aktuelno dokaz je razmišljanje o "brendiranju" Srbije. Počeci baš i nisu slavni – reklama za Srbiju na Si-En-Enu ili logo za takmičenje za najbolju pesmu – Evrovizija, 2008. godine u Beogradu...

Odgovor pokušavaju da daju i neki nepoznati, vredni ljudi, koji pokušavaju godinama da pokažu svetu svoje, autentične, srpske proizvode. Oni dolaze iz Kragujevca, Leskovca, Sombora, Petrovca na Mlavi, Kruševca, Smedereva, Jagodine, Bezdana (kod Sombora)... Ovog puta okupili su se, 8. i 9. decembra, u Etnografskom muzeju.

Folk-barby

Na samom ulazu, s desne strane - štand s teglama u kojima je prirodni, zlatnožuti med, a unutra su i orasi i sušeno voće. Do njega ručno pravljen nakit, vrlo modernog dizajna, a malo ispred štand s narodnom nošnjom - mini opanak, mini šajkača i ostali delovi narodne nošnje – ali umanjeni (većina je na granici između kiča i folklora). Postoji i dečji program, u koji spadaju i barbike u narodnoj nošnji... Da li se prodaju folk-barbike? Dobro je, kupuju naši iz inostranstva.

Posuđe od keramike, lekovita heljda i brašno s mirisom planinskih livada.

Svi materijali su prirodni - keramika, pamuk, vuna, i svi predmeti ručno pravljeni.

Ćilim u srebru

Jedan "zanatlija" iz Pirota pravi predmete od srebra i skoro svi sadrži motive s pirotskih ćilima. Odlično poznaje etnografske elemente i narodnu nošnju. Pitamo ga da li je možda studirao etnologiju:
(old_image)
- A ne, ja sam završio Ekonomski fakultet, i sad sam u penziji, ali me je ovo oduvek zanimalo. Moja generacija je mnogo čitala. Nije bilo televizora, pa sve što nas je zanimalo učili smo iz knjiga i sami se snalazili kako znamo i umemo da dođemo do onoga što nas interesuje - kaže raspoloženi prodavac.

- Plasiranje prozivoda na tržište prepušteno je nama samima, zanatlijama. Država nas ne štiti. A, na primer, u Japanu država finansira zanatlije, penzionere, koji prave samurajske mačeve. Prave ih i po godinu dana, zatim ih država kupuje i poklanja kao jedan od najdragocenijih predmeta, kao skupocenu nagradu. Zanatlije od toga mogu normalno da žive.

Kod nas ima još jedan problem - na jednog kvalitetnog dolazi dvadesetoro kvaziumetnika, i tako se i cena umetnika i cena dela srozava - priča naš sagovornik.

Osnova i potka

Mira prodaje šalove, torbe, zavese, jastučiće, prekrivače koje je sama tkala. Ona je, takođe, ekonomista, a ovim poslom se bavi zato što to voli:

- Tkanjem sam počela da se bavim maltene iz bunta. Gde god se okrenete, sve je napravljeno od nekvalitetnih materijala, u prodavnicama je gomila smeća.

Mira kaže da joj je za pravljenje jednog šala potreban jedan ceo dan, a dodatni posao je bojenje prirodnim bojama, u čajevima... Njeni planovi su da svoje radove plasira na strano tržište:

- Pregovaram da se predmeti iz moje radionice prodaju, sa još nekim, unikatnim stvarima, u jednom art šopu u Ljubljani i Beču. Tamo umetnici rade isto koliko i mi, ali se njihov rad mnogo više ceni, i uspevaju da svoj trud i naplate. To kod nas već nije slučaj. Prva reakcija na moju cenu (koja je srazmerna radu i utrošenom vremenu) jeste – skupo.

To su su-ve-ni-ri

Baš i nije bila neka gužva u Etnografskom muzeju (kao, recimo, na nekim rasprodajama), ali ipak dovoljno radoznalaca da probude nadu. Bila je majka koja objašnjava detetu gde su oni to došli:

- To su su-ve-ni-ri. Srpski suveniri. Kad hoćeš nekome nešto da pokloniš iz Srbije, a ti mu kupiš nešto odavde.

Da nisu baš svi došli da razgledaju dokaz su i Kinezi, koji su kupili jedan osrednji paket porcelana. Za sve ostale je, izgleda, bilo skupo...

Sva naša čula (old_image)

Možda bi poruka za brendiranje Srbije, iz ove perspektive, bila 100 odsto prirodna? Ili je ona takva samo na "obodima" zemlje, gde ima ljudi koji još veruju da Srbiju možemo prikazivati kao mesto gde se vodi zdrav život? Geslo stanovnika Petrovca na Mlavi je Zdrav život za nas nije otkriće, neprekinuto se ovde tako živi vekovima.

Muzej je predstavio Srbiju u svim njenim čulima - možete je prepoznati po ćilimu, namirisati po bilju, mljackati hlebove od planinskog i ravničarskog brašna, radovati se njenim bojama, razbijati njenu grnčariju - ako ne znate šta je odakle, ne znate svoju Srbiju i idite češće u Etnografski muzej.

Nada Veljković