PSIHIJATAR MI POMAŽE DA PREŽIVIM SVE TRAUME: Edita Aradinović progovorila o smrti rođenog brata

Edita Aradinović pomera granice na muzičkoj sceni. Lavovski se borila da raskrči svoj put na estradi i izgradi ime, pa danas njene pesme trešte iz svih klubova, automobila, splavova... Na početku karijere bila je sestra Indire Aradinović, pa članica grupe "Ministarke", a danas je kratko i jasno - Edita, koju znaju i van granica naše zemlje.

Život joj, međutim, nije bio nimalo lak. Osmeh, po kom je prepoznatljiva, nije uvek bio na njenom licu. Bilo je i dosta suza. Pandemija koronavirusa ju je dotukla, više nije mogla da radi ono što najviše voli - da peva... Zbog toga je potražila stručnu pomoć.

- Idem redovno kod psihologa Sanje Levarde, pomaže mi da se izvučem iz teškog perioda. Korona mi je teško pala zbog nemogućnosti da se viđam sa prijateljima, da se družim, izlazim, ali i zbog toga što nemam priliv novca, ni interakciju sa publikom. Za vakcinaciju trenutno nisam, ali ako budem morala, učiniću to - započinje svoju životnu priču pop zvezda.

Edita je rođena u sedmom mesecu sa svega 1,5 kilograma. Njena majka je imala blizanačku trudnoću. Nažalost, njen brat je preminuo.

- Druga beba je bila dečak i ja ceo život osećam da u maminom stomaku nisam bila sama... Kada sam bila mala, stalno sam crtala portrete na kojima je pola muški, a pola ženski lik. Tada nisam znala da sam imala brata blizanca. To sam saznala tek sa 12 godina - priča pevačica.

Iako je odmalena bila talentovana za pevanje, glumu i crtanje, nikada to nije isticala. Bila je stidljiva. Zato su se u njenoj Osnovnoj školi "Jovan Popović" na Karaburmi, gde je i odrasla, oduševljavali kada ona u retkim situacijama pokaže šta zna. Kao umetnička duša više je pridavala značaja svom talentu nego učenju. Bila je vrlo dobar đak, ali se uvek provlačila zato što je bila snalažljiva, a ne štreber.

- Verujem da sam mogla mnogo više što se školovanja tiče, ali imala sam teško detinjstvo. Ne želim da ovo bude tužna priča kako bi mi neko rekao: "Svaka ti čast." Ne! I Milena Radulović je otkrila da je bila žrtva pedofila, a to se na njoj svih ovih godina nije primećivalo. Devojka je izgradila karijeru i u Srbiji i u Rusiji. Tako sam se i ja trudila da se izborim za svoje mesto na muzičkoj sceni isključivo borbom i radom!

Ta borba je, međutim, bila ozbiljna. Nije živela u izobilju, kao neke njene koleginice, već je do 12. godine spavala sa mamom i tatom u krevetu. Usledio je jedan od najtežih udaraca - Edita i njena sedam godina starija sestra Indira su 2005. godine ostale bez brata.

- Znali smo da će do toga doći, jer je brat imao težak oblik Daunovog sindroma, a ljudi sa tim problemom ne žive dugo. Preminuo je kada je imao 21 godinu. Tada ni komunikacija između mame i tate nije bila najsjajnija. Često su imali razmirice, pa su se na kraju, na našu sreću, razveli. Život nam je posle toga svima bio lepši. S obzirom na to da je razlika u godinama između sestre i mene bila velika, nisam mogla da joj zamerim što možda nije dovoljno obraćala pažnju na mene. U tom dobu su mi bili potrebni razumevanje, pažnja, razgovori koje nisam imala... Zbog svega potisnutog dobila sam želju da pomažem svima oko sebe, i to na način na koji bih ja volela da je neko sa mnom razgovarao. Zbog toga često imam osećaj tereta celog sveta na svojim leđima...

To što Edita ima neizmernu potrebu da pomaže svima zapravo je Atlasov kompleks.

- To je sindrom u kom imaš osećaj da si kriv za sve i svima želiš da pomogneš. Radim na tome da sebe upoznam i shvatim zbog čega su se neke stvari desile, zašto imam potrebu da pomažem drugima, a zapostavljam sebe...

Aradinovićeva je beg od stvarnosti pronašla u muzici:

- Rano sam počela da radim jer nisam imala sreću da budem u situiranoj porodici. Roditelji nisu mogli da ulažu u obrazovanje, u jedno mlado biće koje će sutra postati dobra majka, roditelj, prijatelj... Zato, kad god bi mi se nešto ružno desilo, ja bih se okrenula pesmama. Tu bih tražila izlaz iz svega. U tom smeru sam najčešće i radila na sebi, što se i primećuje.

Edita je završila privatnu ekonomsku školu u Beogradu, nakon što je odlučila da se u trećoj godini ispiše iz srednje škole za dizajn kože.

- Tu su počeli da se okupljaju stariji đaci koji nisu pohađali našu školu. Loše su uticali na devojčice, jer je ta srednja mahom bila ženska škola. Mama me je, iz straha da ne uđem u probleme, ispisala. Niko nije reagovao na njene žalbe, čak i kada je imala dokaze da se loše stvari događaju. Možda, iz ove perspektive, to i nije bila prava odluka, ali je u tom trenutku bila najbolja za mene. Imala sam sreću da sam bila u ljubavi sa svojim prvim momkom, koji me je zaštitio i sa kojim sam prevazišla pubertetsku fazu.

Sa dečkom koji joj je bio veliki oslonac Edita se zabavljala tri i po godine.

- On mi je prvo bio najbolji drug, pa dečko. Cela Karaburma nas je znala. Odrasla sam sa njegovim ocem i bratom. Oni su divna porodica. Konačno sam osećala pripadnost, jer nisam imala mušku stranu koja mi je falila. Kada su se moji razveli, tata je otišao od nas, a mama je radila dva posla i skoro nikada nije bila kod kuće. Zato sam odrastala sa njima... Nas dvoje smo imali zajednički Fejsbuk profil, bili smo divan par, snimao mi je pesme, pisao mi je grafite po ulicama...

U tom periodu Edita je počela da snima pesme sa reperima iz kraja. Tada je upoznala i Stefana Đurića Rastu.

- Mnogo ga volim zato što se nikad nije promenio. I kada sam bila klinka, on je imao dredove i snimao je pesme u tom svom "Rasta" fazonu. Sećam se njegove pesme iz tog perioda koja mi ceo život prolazi kroz glavu: "I vratio bih boje samo da smo opet klinci." On je dobar, čestit, patrijarhalno vaspitan i divan momak. Sigurna sam da nije prodavao, niti navodio druge da koriste nedozvoljene supstance. On je to konzumirao i nije krio.

Ponesena radom mnogih repera iz kraja, sa 15 godina je prvi put stala na scenu, kao predgrupa Doktoru Igiju na koncertu u Centru "Sava".

- Bila sam veoma uzbuđena i srećna što sam bila deo svega toga. Uvek sam volela nečemu da pripadam, pa sam se 2010. godine prijavila za "Zvezde Granda" i stigla do trećeg kruga. Saša Popović mi je rekao da sam talentovana, ali mlada. A ja sam tada samo želela da pevam na televiziji i da lepo izgledam. Nije mi bio cilj da radim po klubovima i kafanama.

Bez obzira na to što nije htela da nastupa, posle takmičenja u najpoznatijem muzičkom šou-programu Editi su počele da pljušte ponude sa svih strana. Tako je počela da radi po beogradskim klubovima.

- Menadžerka Vesna Đonović se zauzela za mene i pružila mi mogućnost da pevam u elitnim klubovima. Nastupala sam sa Nemanjom Stevanovićem, Ćemom, Ljupkom Stević... Tada sam prvi put imala "kontakt" sa klubovima, štiklama i dekolteima. Do tada sam izlazila samo po kućnim žurkama.

I upravo na jednom od nastupa na beogradskim splavovima zapazili su je čuveni "aspirinci" Miloš Roganović i Filip Miletić. Ponudili su joj ugovor i ona je 2013. godine pristala da bude deo grupe "Ministarke".

- Učinilo mi se kao sjajna ponuda. Dva izvrsna producenta su mi u tom trenutku obećavala ono što sama nisam mogla da priuštim. To je bila odskočna daska za mene. Možda to nije bio pravac kojim sam želela dugoročno da se bavim, ali tada nisam znala za bolje.

Ona je sa grupom "Ministarke" snimila duet sa regionalnom zvezdom Severinom Kojić, ali i sa Sašom Matićem.

- Kada sam snimala duet sa Seve, nisam bila svesna koliko je zapravo to veliko, jer mi se mama u tom periodu razbolela. Tog dela života se slabo sećam, osim toga da je majka išla na hemoterapije. Sa Severinom nisam u kontaktu, jer je ona saradnju dogovarala sa "aspirincima". Ali se zato sa Saletom i Acom Pejovićem redovno čujem. Njih dvojica i Aca Lukas su mi podrška. Daju mi savete i razumeju me.

Edita je posle pet godina odlučila da izađe iz grupe, bez obzira na veliki uspeh.

- Iz priče sa njima sam izašla umorna i željna iskrene reči i topline. Imali smo razmirice u koje ne bih da zalazim, jer ne želim da mi se pokvari slika koju sam imala o njima - oni su bili moji mentori kroz život. Njihov projekat je bio sjajan, samo ja tu nisam pripadala... Kada sam uvidela da to više nije zdrava sredina za sve nas, povukla sam se, bez obzira na posledice koje su me čekale.

Edita nema ništa protiv plastičnih operacija ukoliko se ne preteruje:

- Bitno je biti umeren u svemu, pa i u ulepšavanju. Ja sam preterala kada sam radila usne, a pošto sam stavljala hijaluron, nije bilo teško izvaditi ga. Sada sam zadovoljna. Nos sam operisala, ali tako da ne promenim lični opis, a da budem sebi prihvatljivija. I grudi sam uradila. Društvene mreže su nametnule teret ženama da moraju da budu savršene. I ja sam zavisnik od društvenih mreža, ali nisam dozvolila da me to obuzme, jer imam život mimo toga. Postoje devojčice koje se traže i misle da će izgledom da zadovolje sebe ili svog partnera, ali će posle 26. godine prirodno težiti da ispunjavaju sebe duhovno i da rade na sebi. Treba imati balans u tome, da budeš i u glavi dobro, a ne samo spolja.

Edita se osvrnula na komentare da se stidi što je u srodstvu sa porodicom Đogani.

- To nije tačno, ja sam se samo ogradila da moje prezime nije Đogani, jer sam po tati Aradinović. Đole je mamin brat od tetke. Mi se ne viđamo, nemamo nikakvu komunikaciju. Lunu sam upoznala nekoliko godina pre njenog ulaska u "Zadrugu". Kada sam ispratila kroz kakvu torturu je prošla u rijalitiju, nisam želela da joj budem na teretu, već sam joj dala podršku, a ona najbolje zna sve... Pretpostavljam da je zapravo krhka, emotivna, ali je sebi rekla: "Ja neću takav život." Nije nastavila da ide po rijalitijima, nego se vratila porodici, duhovnosti... Želim joj svu sreću. Čestitala sam joj na trudnoći. Povremeno joj pišem, pitam je da li je dobro.

Izvor: Informer.rs
Foto: editaaradinovic/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.