Vrelo

Kraj 2007. godine grupa Vrelo iz Rume sigurno će pamtiti po boravku u Londonu i drugom mestu na takmičenju Bi-Bi-Sija The Next Big thing (sledeća velika stvar).

Grupa koja u Rumi već osam godina svira originalnu muziku, okarakterisanu kao spoj tradicije, folka i roka, došla je do finala takmičenja i podelila drugo mesto sa Džeremijem Džonsonom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. U žiriju su bili producent Vilijam Orbit, muzičar i producent Najl Rodžers i muzičar Talvin Sing, značajna imena svetske muzičke scene. U konkurenciji je bilo 2.500 izvođača iz 88 zemalja. Finale je održano u studiju Maida Vale, a najbolja je bila pesma grupe Yunasi iz Kenije.

– Prijavili smo se sasvim slučajno. U toku snimanja albuma ovde u Beogradu, naš prijatelj Zoran Kostić, vlasnik studija u kom snimamo, video je konkurs na sajtu Bi-Bi-Sija i posavetovao nas da se prijavimo. Odabrali smo pesmu Pošle mome i poslali je. Ispostavilo se da smo je poslali poslednjeg dana konkursa. Već sutradan javili su se ljudi iz organizacije, rekli nam da su oduševljeni pesmom i da su prvi put tako nešto čuli. Sledeće nedelje dobili smo vest da smo prošli u prvih 20, a nakon toga i u prvih pet – rekla nam je Brankica Ivanković, jedna od članica Vrela, u ekskluzivnom intervjuu za portal Nadlanu.

– Usledio je poziv da dođemo u London na finalno takmičenje, sredinom decembra – nastavila je Brankica, a u intervjuu je učestvovalo svih desetoro članova grupe. Osim Brankice, tu su Ivana i Marijana Bizumić, Maja Martić, Tatjana Nikolić, Nataša Tomić – vokali, zatim Katarina Mrkšić – udaraljke, Zlatko Sakulski – bubnjevi i udaraljke i Stanko Tomić – bas gitara.

Nije bilo lako okupiti ih u punom sastavu u pretprazničnom, haotičnom Beogradu. U grupi Vrelo peva osam devojaka, jedna svira udaraljke, a u postavi su i bas gitara i bubnjevi. Kao grupa postoje već sedam godina i prošli su kroz razne faze. Vremenom su formirali zvuk koji, kada se jednom čuje, nije lako zaboraviti. Na sceni su dinamični, energični, interesantni. Dva puta dosad grupa je nastupala na EXIT-u u Novom Sadu (2005. i 2006), na BELEF-u u Beogradu, Balkanfestivalu u Dortmundu, Etnofestu u Subotici, Ifusu u Novom Sadu… I, čini se, i nije fraza, njihovo vreme tek dolazi.

Energija himne

– Organizacija u Londonu bila je fantastična, jako lepo su nas primili. Nastup je bio super, sudeći po reakciji publike, a i žirija, što nama mnogo znači. Sve što mi godinama ovde pokušavamo da pokažemo i prezentujemo ljudi su tamo shvatili kroz jednu pesmu. Zaista je bilo fantastično – prenosi impresije iz Londona Brankica Ivanković.

Za Pošle mome, emitovanu na Bi-Bi-Siju 22. decembra, jedan novinar te stanice napisao je da je to upečatljiva numera, ukorenjena u srpskoj tradiciji, praćena zapanjujuće moćnim bubnjem i žestokom gitarom, “pesma koja bi mogla da posluži kao osnova za fudbalsku navijačku himnu”.

– Tradicionalna muzika je samo motiv koji mi provlačimo kroz sve pesme i, u stvari, neka pozadina. Suština jeste u tom pank rok zvuku, tim gitarama i ritmovima koji treba da na moderan način prezentuju muziku odavde. Pobednike smo čuli samo delimično – ne u samom studiju, nego dok smo se raspevavali, dok smo čekali naš nastup. Nismo imali priliku da vidimo jedni druge dok nastupamo. To je možda bio jedini nedostatak, jer je bilo potrebno da vidimo kako oni zvuče. Ta prva pesma je tradicionalna pesma iz Kenije.

Da li vam je ovaj uspeh otvorio neka vrata, da li ste dobili neke pozive?

– Emitovanje na Bi-Bi-Siju bilo je 22. decembra i tek očekujemo neki poziv. Ali, bez obzira na to da li će pozivi za nastupe i gostovanja uslediti, taj uspeh će se naći u našem CV-ju i sigurno nam otvoriti neka vrata i dati veće mogućnosti nego dosad. Sama činjenica da smo bili na tom takmičenju i da smo bili drugi u konkurenciji od 2.500 prijavljenih iz 88 zemalja znači veoma mnogo – rekla je Brankica.

Etno i pank

Vrelo je u Rumi osnovala Nataša Tomić, 1999. godine. Grupa je tada imala 19 pevačica i tradicionalne instrumente. Nataša kaže da su u tom periodu radili obrade izvornih kompozicija i da su to bili horski aranžmani.

– Ta tradicionalna varijanta prošla je kroz neke tri faze. Stalno se menjao zvuk i nikad nismo bili statični. S tim ništa nismo napravili. Snimili smo demo album, ali nismo uspeli da ga izdamo i tu se ta faza završila. Sledeća faza počela je odmah sutradan pošto smo se tako dogovorili. Ova ekipa koja sad radi nikad se nije ni razdvajala. U grupu je 2003. godine ušao Stanko, koji je doneo novu ideju o nekom pank zvuku. Zlaja koji svira bubnjeve je svojim karakterističnim ritmom dao čvrstinu celoj grupi.

Prvi album

Stanko Tomić, zaslužan za nov zvuk – dobar spoj prepoznatljivih folklornih motiva i energične pozadine, kaže da su pesme iz etno baštine skupljane godinama i da je Nataša radila nove aranžmane za njih, a da je njegova ideja bila da se u sve to unesu bas gitara i bubanj. Interesantno je da je Nataša Tomić koristila autentične etno zapise, snimane na terenu pre više decenija, i na osnovu njih radila svoje aranžmane.

– Ideja je bila vrlo jednostavna. Hteli smo da uradimo nešto što bismo mogli da plasiramo napolju. Jedino što možemo napolju da prodamo mora da ima neku crtu odavde, autentičnost i neki autorski pristup. U našoj muzici su uticaji iz osamdesetih – pank, rok, nju vejv. Zlaja i ja smo godinama pre ovoga radili neke alternativne varijante.

Tomić navodi i da u muzici grupe Vrelo postoje i uticaji marginalnih rok pravaca iz osamdesetih i minimalizma, kao i da je veliki uticaj na grupu izvršio muzički producent Voja Aralica, pomogavši im da nađu pravu meru, “otvorivši” njihovu muziku i približivši je širem krugu slušalaca. Aralica s Vrelom sarađuje dve godine i producent je debi albuma, čije je snimanje upravo završeno i koji je u završnoj fazi produkcije.

– Odabrane pesme su one koje nisu mnogo obrađivane kod nas. One imaju pojednostavljene melodijske linije i zbog toga veliku širinu i mogućnost da se na njima radi. Po ovoj pesmi koju smo slali na takmičenje stiče se utisak da nam je zvuk potpuno čvrst. Ali album je pola-pola, nije ceo tako razbijački. Neke pesme smo namerno ostavili sa vrlo malim intervencijama, neke su arhaičnije i u blažem i tišem fazonu.

Na sceni…

Nataša Tomić kaže da im je Nikola Pejaković, reditelj i glumac, dao polazne tačke, predloge za scenske kretnje, a da su koreografiju osmišljavale same. Za scensku garderobu koja liči na koledž uniforme Nataša kaže da su je same odabrale, jer je to jednostavna odeća koja može svuda da se nađe, može da živi danas i nije nešto iz muzeja.

– Na festivalu u Dortmundu nastupali smo isto veče s Darkom Rundekom i Kargo orkestrom, a Esma Redžepova je takođe pevala to veče, kao i jedna grupa iz Rumunije. Kada smo nastupali na EXIT-u, pošto smo novi i niko za nas nije čuo, imali smo sreću da nastupamo prvi i publika je uvek pozitivno reagovala. Dešavalo se da nema mnogo publike na početku, ali ko god je prošao pored stejdža gde smo nastupali, zadržao se i ispratio koncert do kraja – priča Tatjana Nikolić.

Pored muzike, za nih je bitna energija, entuzijazam i, pre svega, ljubav prema muzici. To ih je održalo 10 godina. A kažu da nema ni treme na nastupu.

– Mi se toliko dugo poznajemo i mnogo se družimo, mnogo vremena provodimo zajedno. Svako od nas zna kako će neko drugi da reaguje u kojoj situaciji. Kad izađemo na scenu, preovladaju entuzijazam i ta ljubav i energija.

S Kusturicom i dalje

Grupa Vrelo sarađivala je sa Zabranjenim pušenjem i radila na saundtreku filma Život je čudo Emira Kustirice, a ove godine i na operi Vreme Cigana, koju je Kusturica postavio u pariskoj operi Bastilja. Kako je izgledao taj rad?

– Najpre je čitava ekipa bila dva meseca na Mećavniku, na pripremama, a potom dva meseca i u Parizu. Premijera je bila 26. juna. Posle toga smo imali 15 izvođenja, uvek je bila dupke puna sala. To je nešto potpuno drugačije – nije ni klasična opera, a nije ni pravi mjuzikl. Kusturica je to nazvao pank operom. Pevale smo i prvi put smo glumile – čitav taj spoj nam je bio nov i neobičan, jer nijedna od nas nije profesionalna glumica. Nismo nikad tako nešto u životu radile, ali smo uživale. Kusturica nas je usmeravao, dajući nam istovremeno i sobodu. To je bilo stvarno predivno iskustvo – ispričala je Katarina Mrkšić.

Oko 5. januara Vrelo gostuje u Banjaluci i biće deo tamošnje novogodišnje proslave koju režira Nikola Pejaković. Za 17. januar zakazan je nastup na Kustendorfu, filmskom festivalu koji se prvi put ove godine održava na Mokroj Gori, u organizaciji Emira Kusturice. U martu ih čeka Vreme Cigana u Parizu, a u aprilu će opera biti izvedena u Atini. Beogradska premijera biće maja meseca, najverovatnije u Centru “Sava”.

Debi album očekuje se u naredna dva meseca, a zatim i snimanje spota, promocije…

U Londonu je Vrelo već “the next big thing”. Ovde to sigurno postaju uskoro. Oslušnite.

Jelena Jovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.